ERDOGAN SAM PROTIV SVIH Kako je Turska od "nula problema sa susedima" došla do NULA PRIJATELJA
U roku od jedne decenije turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je svojom spoljnom politikom ostavio zemlju potpuno izolovanu.
Komentara 0
Slušaj vest
0:00/
0:00
Danas možda ne izgleda tako, ali postojao je period pre jedne decenije kada je Turska opisivala svoju spoljnopolitičku doktrinu kao "nula problema sa našim susedima". Međutim, od tada je Ankara uništila svoje odnose sa Izraelom zbog podrške Palestini, naljutila Egipat kritikovanjem njenog predsednika Abdel Fataha el Sisija i podrškom muslimanskom bratstvu, raskinula veze sa Sirijom zbog podrške pobunjenicima protiv Asadovog režima (i nedavnom okupacijom severoistoka Sirije), suprotstavljanjem Saudijskoj Arabiji i Emiratima time što se našla na istoj strani sa Katarom, kojem su Rijad i Abu Dabi uveli embargo.
Sada, Turska pruža direktnu vojnu pomoć vladi Libije, dok UAE i Egipat - zajedno sa Rusijom - podržavaju pobunjeničku vojsku generala Kalife Haftara. Nakon neuspeha pregovora o prekidu vatre koje su sponzorisale Turska i Rusija, predsednik Redžep Tajip Erdogan obećao je da će Haftara naučiti "lekciju". Ako ništa drugo, čini se da je spoljna politika Turske sada zaoštrena problemima sa svim susedima, piše "Blumberg".
Kako je došlo do ovoga? U poslednjih 10 godina, Turska je prešla iz islamske demokratije u represivnu autoritarnu državu. Ali to ne objašnjava njegove neprijateljske odnose sa susedima: većina vlada širom Bliskog Istoka su takođe represivne autoritarne države sa pretežno muslimanskim stanovništvom. Odgovor je da je Erdogan aktivno težio ka unapređenju principa političkog islama, kako u zemlji tako i na međunarodnom nivou. To ga usklađuje s Katarom i protiv većine ostalih arapskih naroda, posebno Saudijske Arabije, Egipta i UAE.
Unutar Turske, islamizacija je u početku napredovala sa demokratizacijom. Turska vojska bila je snažna sekularna sila; ali kako je njen stisak nad državom slabio, religija se vraćala politici, pre svega u obliku Erdoganove islamističke partije AKP.
Pročitajte još
Pročitajte još
Vojno rukovodstvo formalno se usprotivilo predsedničkom kandidatu AKP iz 2007. godine jer je islamista, ali je izabran Abdulah Gul - što je bila glavna prekretnica u turskoj politici.
Politička emaskulacija vojske omogućila je Erdoganu, koji je demokratiju ranije opisao kao „vozilo, a ne cilj“, da dominira na sceni. Neuspeli pokušaj državnog udara 2016. mogu se smatrati oportunističkim pokušajem nekih elemenata u vojsci da iskoriste rastuće nezadovoljstvo Turaka zbog Erdoganove konsolidacije vlasti. Takođe predstavlja duboku i trajnu konkurenciju između Erdoganovih islamista i drugih političkih snaga.
Krhkost Erdoganovog stiska na vlasti ilustruje prošlogodišnji izbor gradonačelnika opozicione stranke u Istanbulu i drugim velikim gradovima, kao i činjenica da su se mnogi dugogodišnji politički saveznici - uključujući bivšeg ministra spoljnih poslova Ahmeta Davutoglua, koji je osmislio politiku „nula problema sa susedima“, odvojili od AKP.
Ova domaća putanja ima svoju paralelu u spoljnoj politici Turske, koja je postajala sve više islamistička i militaristička kako je Erdoganovo politički stisak oslabio.
Razlaz sa Egiptom drži ključeve za razumevanje intervencije Turske u Libiji. Nakon Arapskog proleća 2011. Erdogan je podržao uspon Muslimanskog bratstva na vlast u Egiptu i pomogao vladu predsednika Mohameda Morsija. Kada je Morsija svrgnula vojska 2011. godine, Erdogan je to opisao kao "državni terorizam". Izgleda da događaje u Libiji doživljava kao reprizu onih u Egiptu: vojni vođa koji preti da izgubi vladu kakva pogoduje turskom viđenju sveta.
Turska ima duboke veze sa Libijom, u kojoj živi 25% Turaka koji žive van svoje zemlje. Ono što je takođe važno, Libija i Turska imaju poslovne ugovore vredne 18 milijardi dolara, a dve zemlje dele ekskluzivnu ekonomsku zonu. Vlada u Tripoliju (GNA), podržana od strane Ujedinjenih nacija i na čelu sa premijerom Fajezom al Saradžom, ima islamističke elemente - prirodne saveznike Erdogana i AKP. GNA je pod stalnim vojnim napadima Libijske nacionalne armije (LNA) pod Haftarom, koja se protivi političkoj ulozi islamista, kao i Egipat i Emirati koji podržavaju LNA. Egipati i Emirati bi potencijalno mogli da budu saveznici sila unutar Turske koji prete Erdoganovoj vlasti.
Libija, rastrzana zemlja koja već dugo pati, postala je bojno polje borbe za posrednički rat oko uloge islama u bliskoistočnoj politici. Ni Turska, ni države Bliskog istoka, koje joj se suprotstavljaju verovatno neće priznati svoje ciljeve.
Uz neuspeh razgovora o prekidu vatre, pažnja će se vratiti na linije fronta, gde preovlađuje krvavi zastoj. Da je Haftar imao vojnu snagu da preuzme Tripoli, to bi već učinio. Značajna povećanja turske pomoći mogla bi da okrenu plimu u korist GNA, osim ako Haftarovi saveznici ne pojačaju svoju podršku LNA. U međuvremenu, problemi Turske sa susedima samo se pogoršavaju.