Ovih dana, baš na početku godine, kao iz riznice onih stvari „koje nikako ne raditi“ napala nas je vest o pretnji ratom. Iran bacio bombe na Američke baze, Tramp se ne oglašava, promene saopštenja iz sata u sat.
Baš nas briga, neka se ubijaju! Amere i ovako mrzimo, a pola naših građana ne razlikuje Iran i Irak i ondašnje prilike. Bitno je samo da su protiv Amera.
Da li je baš tako? Stavila sam znak pitanja, ali jasno je da je pitanje potpuno retoričko.
Nijedan rat nije bez posledica. Nijedan rat nije nešto čemu se treba radovati. Pogotovo ako u tvojoj zemlji ljudi još ližu svoje ožiljke. Duboke i neizlečive.
Na stranu ljudi koji se raduju i stavljaju srca na fejsu na masovna ubistva tuđe dece i bacanju bombi po tuđoj infrastrukturi. O njima ne bih. Oni bi trebalo, da je pravde, da budu u nekoj ustanovi zatvoreni i onemogućeni da vaspitavaju decu.
Ali šta je sa nama ostalima. Koje nije briga za par desetina Amera vojnika koji su „dobili šta su zaslužili“
Šta se nama desilo pa smo zaboravili kakav strašni usud čeka svakog ko zaboravlja šta su nam ratovi sve doneli. I odneli. U nepovrat.
Da li je moguće da se radujemo ratu, bez obzira koliko daleko od nas padaju bombe?
Da li smo mi, ovde u Vojvodini, danas kao komentatori tuđeg rata, a još juče žrtve fašizma, zaboravili kako je bilo 1942. baš ovde, na ovom tlu. Našem, mislimo danas, izolovanom od sveg rata i bombi.
Te zime, kažu ovdašnji ljudi, hladne iz tako mnogo aspekata, izgubili smo dedove, majke i decu. Izgubili smo ispod leda u Dunavu, poslednju nadu da čovek čoveku ne bi mogao da uradi takve strahote. Samo zato što je Srbin. Ili Jevrejin. Ili Rom.
Izgubili smo privid da smo kao ljudi napredovali i da smo se pomerili dalje od čovekolikog bića koje je spremno da ubija druge da bi im se uselio u pećinu.
Izgubili smo, osim nemerljivog gubitka svojih sugrađana, i još nešto važno.
Izgubili smo, u ovoj strašnoj priči, spokoj. I miran san i nadu da se ovako nešto nikada nije smelo dogoditi.
Šta ovo znači? Znači to da ljudi iz Vojvodine i dalje govore : „Mađari su nas bacali pod led“ obeležavajući jednu naciju zauvek. A istina je da su nas Mađarski fašisti bacali pod led, ne Mađari.
Ovakvi događaju, kao i oni posle u ratovima devedesetih, kao i oni pre drugog svetskog rata, doveli su ne samo do gubitka onih čija imena smo stavili na spomenike, već do gubitka ljubavi za narode čiji su preci u tome učestvovali.
I kako godine prolaze jasno nam je da nismo u stanju da selektujemo, da ponovo volimo i damo šansu onima u čije ime su drugi pogrešili. Posledično, svaki rat, iznedri mržnju koja se neguje kao kakvo blago i čuva kao vrednost prenoseći se sa kolena na koleno kao kakva narodna pripovetka koja ima za zadatak da nas nešto nauči.
Samo nas ova ne uči. Boli su to. Gubitak je to. Iako nikada nisam mrzela jer moji roditelji nisu smatrali da je mržnja breme koje moj brat i ja treba da nosimo na svojim plećima, ceo život sam slušala one koji ne misle kao ja.
A nisu loši ljudi. Samo su nekog svog izgubili. Nekog su im bacili pod led. Nekog zaklali i mučili. Nekog koga su voleli. Njih ne treba kriviti. Oni protiv srca ne mogu. Oni svoje rane neće za života izlečiti. Ja ih razumem i ne mogu stati pred Boga i ljude i reći da ne bih i ja drugačije na njihovom mestu.
Zato razumem njihovu odluku da se boje. Da neće iz tog straha otići u Hrvatsku na more. Da neće svoju kćer osokoliti da uđe u brak sa Mađarom. Ili Hrvat sa Srpkinjom.
Sve ću od sebe dati da ubeđujem druge da greše, da nisu svi isti, biću proglašena domaćim izdajnikom, reći će mi da „ne volim svoje. Sve, osim ljude kojima je neko ubijen. Tu mi koji smo imali više sreće, nemamo šta da ubeđujemo.
Vreme i nove generacije su, dakle, naši saveznici. Ali vreme u miru. Bez novih rana. I nikako radovanja zbog tuđih bačenih bombi.
Zašto dozvoljavati mržnji da se nakuplja kada nam već toliko dugo treba da se zalečimo.
Zašto stvarati ratne uspomene bilo kome, ako već znamo kako teško prolaze.
Zašto se, u ime razuma, pozdravlja nečije stvaranje loših sećanja na drugi narod. Kada i sami znamo kako se to teško zaboravlja.
Ili se ne zaboravlja. Nikada.
Malo ko zna jezivu i istinitu priču iza kultnog filma “Lepa sela, lepo gore”
Dodaj komentar