PRELAZZI: Princ od Persije

Kako zamišljaju, kako predstavljaju Irance, ovih dana dok se opet zvekeće sabljama, dok se šire te velike a kratke, obične a grozne reči? Kad celu jednu zemlju slikaju kao osovinu zla, i kad se tamo gde je on sada zaklinju na prijateljstvo velikoj sili s kojom se njegova domovina sukobljava, kako to može da utiče na psihu?

A eto njega, kao u inat svima koji njegov narod vide kao problematičan. Eto njega, mirnog, tihog, velikog radnika koji se nikada ne žali, čak ni kada mu ne ide; i eto ga kako mu ide, baš sada, baš kada je Iran opet u svim vestima, i prvi put u Premijer ligi Alireza Džahanbakš izgleda kao da mu je baš tu mesto, i kao da će da bude sve bolji.

Ako uopšte može išta bolje od onog kola Čelsiju makazicama, za 1:1, za delirijum na Ameksu, prvog dana 2020. godine... ?

Ima neke simbolike, ili je to zakonitost, životna i fudbalska, da je najvredniji iranski fudbaler pokazao makar deo onoga što ga je učinilo najskupljim pojačanjem Brajtona baš kada se retko šta pozitivno može pročitati o njegovom Iranu u zapadnoj štampi; naravno, to ne znači da on, kao i polovina normalne planete, ne želi da se sve to okonča što pre i bez varnica.

No sve i da nema tog drugog, nesportskog konteksta, priča o Alirezi Džahanbakšu bila bi inspirativna i didaktična: pre samo mesec dana, izgledao je kao izgubljena duša tamo na jugu Engleske, propast teška 17 miliona funti i povrh toga neprocenjivo mnogo nadanja da će se isplatiti, daleko od prvog tima Brajtona.

Govorilo se da će već u januarskom prelaznom roku da napusti klub, da ode na onu pozajmicu koja se piše i izgovara kurzivom, pozajmica, jer se taj zajmljeni igrač uglavnom nikada ne vrati u klub. Istom stazom krenuo je još jedan lanjski adut Brajtona, Jirgen Lokadija, takođe masno plaćen.

Onda se sve promenilo.

Nekoliko godina pre nego što će se bivši as Alkmara roditi u jednom seocetu ispod planine Elbroz na severu Irana, pojavila se ta igra, prvo na ondašnjim računarima, a onda i na konzolama koje su bile popularne.

“Princ od Persije”, ko se seća, tumarao je po nekim tamnicama i preskakao razne prepreke, u pokušaju da, kako to u igrama i sudbinama obično biva, spase Princezu.

Kada bi se tastature ili džojstika dohvatio neuk igrač, naš protagonista lako bi se nabadao na šiljke, padao u provalije, završavao proboden i ekran bi se vrlo brzo zatamnio. Ali, u rukama znalca, Princ od Persije bi izgledao kao da leti po ekranu, njegovi pokreti bi bili čudesno gipki, a hepi-end sve izvesniji.

Isto je bilo i sa ovim Persijancem: dok je na klupi bio Kris Hjuton, bez obzira na to što ga je upravo on doveo – kao najboljeg strelca holandske lige uprkos tome što nije klasični napadač – Alireza beše trapav, tih i potuljen. Nula golova i nula asistencija na 23 meča (od igrača koji je sezonu ranije dao 21 pogodak u Erediviziji). Pa da je golman, bilo bi malo...

Letos su se, po okončanju sezone, pojavljivale one liste najgorih pojačanja, i tamo sa Fredom, Denisom Suarezom i gomilom momaka na koje je bacio pare nesrećni Fulam (Le Maršan, Žan-Mišel Seri, Zambo Angisa), moralo je biti i njegovo ime.

Game over?

Ne, kada je legendu Totenhema nasledio inventivni, strpljivi, studiozni Grem Poter, koji je, bez obzira na trenutnu poziciju na tabeli, Galebovima obezbedio neka nova, modernija krila, nada koja je u Džahanbakšu tinjala, da nije sve za njega završeno, raspirila se brže od Trampovih tvitova.

Bilo je veliko iznenađenje – za sve, sem za one koji su pratili kako se ponaša na treninzima, koliki je profesionalac, koliko se trudi i koliko mu je stalo – kada se među 11 imena za meč protiv Bornmuta našlo i to njegovo, čudnjikavo. Vratio je poverenje golom i time što je bio ubedljivo najbolji igrač na terenu.

Nekoliko dana kasnije, ušao je na Ameksu sa klupe i doneo bod protiv Čelsija, za nesumnjivo najlepši gol prvog meseca ove godine koja možda jeste a možda i nije početak nove decenije, i za najdivniju razglednicu sa potpisom na farsiju koja se pojavila u ovo napeto vreme.

Još da ga je Nil Mopej dao na njegovu asistenciju, za potpuni preokret... Samo, možda bi bilo previše? Pa ni čovek koji je proveo nedelju dana u pustinji ne sme odmah da navali na vodu?

Bilo je i lako dići ruke od svega, pomisliti da se nikada neće snaći na Ostrvu i otići tamo gde znaš da će biti jednostavnije – ne kažemo da će Alirezi sada krenuti sve kako treba, i možda je ovo bio samo kratak uzlet, no hajde da ne prejudiciramo – a mnogo teže stisnuti zube i biti spreman kad god, koliko god to delovalo nemoguće, trener upre prstom baš u tebe; i možda je, da sad i mi ne podlegnemo stereotipima, ali možda je to stvar vaspitanja, odgoja i poštovanja u njegovoj kulturi.

A ta kultura, da se zadržimo na fudbalu, donela nam je onu čuvenu generaciju koja će biti s Jugoslavijom u grupi na Mundijalu 1998, i nekoliko zaista velikih imena: Karim Bageri, Ali Daei, Mehdi Mahdavikija, Mehdi Pašazadeh, Kodadad Azizi...

Alireza je četvrti predstavnik Irana u Premijer ligi – sem Bagerija (Čarlton, samo jedna sezona), igrali su i Tejmurijan (Bolton) i Aškan Dedžaga (Fulam) – i onaj koji bi, makar po talentu i umeću, mogao da stane uz rame legendama iz prethodnog pasusa.

Da li će to i uspeti? Možda ćemo moći da dobijemo nagoveštaj već na Gudisonu u subotu po podne. Ukoliko mu Grem Poter da šansu da se pokaže i pred Ančelotijem, u utakmici na kojoj bi Albion pobedom mogao da stavi ligi do znanja da ga borba za opstanak ne zanima previše (a to bi bilo pošteno, i bila bi nagrada makar za ono malo čudo protiv Čelsija), i ukoliko Alireza Džahanbakš tu šansu iskoristi...

Nećemo da kažemo da je samo nebo granica, posebno što ne znamo koje će nebo biti boje ako se nastavi ovo kočoperenje petlova na svetskoj pozornici. Ali, makar će daleko izgledati dani kada se momak od 17 miliona funti nabadao na šiljke velikih očekivanja i padao u provalije koje su progutale i mnogo veća, mnogo jednostavnija imena od njegovog.

Foto: Reuters