BOMBER IN SERBO: Juveu je dovoljan kvalitet za Skudeto, Interu i Laciju treba mnogo više

Juventus je jedini tim u Seriji A  koji ima broj bodova na tabeli koje je zaslužio. Svi ostali su u pretplati ili u dugu sa sa srećom ili sudbinom, kako vam više odgovara. Za razliku od svojih najbližih pratioca, Intera i Lacija, Juve i kad pobeđuje sa minimalnom razlikom, gotovo da ne rizikuje. Dovoljno je uporediti broj šansi koje je dopustio protivničkim timovima Juventus sa prilikama koje su imali rivali protiv Intera i Lacija. Drugim rečima Juve svoje pobede ne duguje epizodama, slučajnostima, srećnim okolnostima ili paradama Ščensnog ili Bufona, odnosno Bjankonerima nije potrebna sreća ili pozicioniranje zvezda da bi osvojili skudteto, za Inter i za Lacio, bez spleta srećnih okolnosti, ne samo da je nemoguće osvojiti šampionsku tituli nego ne mogu dugo ni da ostanu u trci za naslov prvaka.

U poslednjem kolu, Lacio je osvojio tri boda mnogo više zahvaljujući sticajem srećnih okolnosti nego što je to zaslužio igrom na terenu, dok je Kaljari, posle serije utakmica na kojima se volšebno izbegao poraze, platio ceh. Baš kao i Inter. Nerazuri su nekoliko mečeva, uključujući i one protiv Lacija i Kaljarija, dobili a da ih nisu legitimisali prikazanom partijom na terenu.

Navijači kada se žale i proklinju zlu sreću, trebalo bi da se prisete mečeve kada im je sve išlo na ruku, ili odlučujuće epizode koje su bile presudne za mečeve njihovih ljubimaca. Na kraju sezone, po pravilu, sve se uravnoteži i kvalitet i kontinuitet igre nacrtaju konačni i realni raspored na tabeli. To pravilo posebno važi u poslednjih 30-ak godina, odnosno od momenta kada je ušao veliki novac u fudbal, a na snagu stupilo tzv. Bosmanovo pravilo. Naravno, ima izuzetaka kada dobri timovi, iz drugog ili čak trećeg ešalona, na talasu “dobrih vibracija” izguraju celu  sezonu i stignu do neslućenih visina. To se toliko retko dešava da se svi sećamo titule prvaka Lestera i Blekburna u Engleskoj, Atletiko Madrida i Valensije u Španiji, Oksera i Monpeljea u Francuskoj, Rome i Lacija u Italiji.

Niti Inter treba da se previše demprimira, a ni Lacio previše da uzleti posle rezultata koji su preokrenuti u sudijskoj nadoknadi vremena. Kao što je Inter platio svoj danak u Firenci i protiv Rome, tako će i Lacio ako bude nastavio da igra kao protiv Kaljarija ili Sasuola pre par nedelja u Ređo Emiliji imati gorka buđenja. Suštinska razlika između Juvea i dva pratioca je upravo u tome što Juve čak i kada loše igra dozvoljava vrlo malo svojim rivalima. Na drugoj strani Handanović je u Interu, po pravilu, najbolji ili među najboljim igačima na terenu dok je Lacio posle malera protiv Rome (četiri stative i prečke) i Intera ušao u seriju utakmica u kojima im sve ide na ruku: od kikseva golmana (Konsilji, Sasuolo) preko previda sudija (Roki protiv Atalante), kardinalnih grešaka protivničkih igrača (Kvadrado Juve) do golova u poslednjem minutu Kaiseda ili Imobilea.

Mauricio Sari je pod pritiskom javnog mnjenja, ali i na sve otvorenije sugestije rukovodilaca kluba, pogotovo Pavela Nedveda, popustio i na dve uzastopne utakmice (Udineze i Sampdorija) poslao na teren trio Dibala-Iguain-Ronaldo. Svi timovi koji su osvojili Ligu šampiona u poslednjih šest godina igrali su sa formacijom 4-3-3, bilo da je reč o Real Madridu Karla Ančelotija, Zinedina Zidana, Barseloni Luisa Enrikea ili Liverpula Jirgena Klopa.

U fudbalu mogu da se primene sve taktike i zamisli, pod uslovom da ih fudbaleri prihvate. Murinjo je ubedio Etoa da igra po celom boku i pokriva levu stranu kao da je bek i stigao je do titule prvaka Evrope. Hajnkes je iza Mandžukića držao trio Roben, Miler, Riberi.  Ančeloti je igrao sa Ronaldom, Benzemom, Bejlom u špicu i sa Di Marijom na sredini terena. Luis Enrike je pored Nejmara, Suareza i Mesija igrao sa Injestom i Rakitićem na sredini terena i sa Dani Alvešom koji je bio više krilo nego bek.

Firmino je u Liverpulu centarfor sui generis, a Salah i Mane trče više od svih drugih napadača, jedini koji mogu da im pariraju su Francuzi Mbape i Grizman, ali oni ne igraju zajedno i to je prednost Klopovog tima. Problem Juvea je što nije samo Ronaldo “lenj” kada su u pitanju defanzivni zadaci: Iguain je napunio 32 godine i nema snage da izdrži meč visokog ritma u obe faze, a Dibala se nikada nije posebno isticao u visokom presingu.

Sari neće imati problema u Seriji A, kao što smo videli protiv Udinezea i Sampdorije, jer sem par timova iz vrha tabele i Napolija, svi ostali kada sretnu Juve ne usuđuju se da konstruišu napade iz odbrambene faze, već preskaču prvi liniju, tako da trio Digualdo ne troši mnogo energije u defanzivnoj fazi. Međutim, kada dođu mečevi protiv velikih evropskih timova, koji svi od reda konstruišu igru iz zadnje linije, imaju vrhunske defanzivce koji ne prezaju da igraju jedan na jedan sa današnjim Ronaldom, Juve će otkriti drugu stranu medalje.

Inter je platio protiv Fjorentine niz računa, ne samo sa “fortunom” već i od povreda i umora ključnih igrača, kao i pada forme pojedinaca, pre svega Škrinjara. Dodatno otežavajuća okolnost je što je remi sa Fjorentinom, kao i prošle godine, stigao u sudijskoj nadokandi vremena i posle ispadanja iz Lige šampiona i remija sa Romom. Zli duh decembra se ponovo nadvio nad Interom i prava je sreća za Kontea što sledećeg vikenda na San Siro dolazi Đenova, a ne neki ozbiljniji protivnik.

Lacio, ruku na srce, nije zaslužio pobedu nad Kaljarijem. Luis Alberto je bio bleda senka samog sebe pre nego što je postigao gol. Inzagi koji je imao slabu tačku i izboru zamena, na Sardenja Areni je pogodio sve tri. Kataldi je zamenio Lejvu i omogućio Inzagiju da iz formacije 3-5-2 pređe u 4-2-3-1 u kojoj su Džoni i Lazari bili krila, a ne bekovi, jer je bilo očigledno da su igrači Kaljarija imali dušu u nosu i da su potrošili svu energiju. Na kraju je Džoni centrirao za pobedonosni gol Kaiseda i osmi uzastopni trijumf u Seriji A.

Roma je bez većih problema pobedila Spal uprkos činjenici da je poklonila prvo poluvreme ekipi iz Ferare. Paulo Fonseka se neverovatno brzo uklopio u italijanski ambijent, uprkos svim povredama koje su mu desetkovale tim. Roma putuje na proseku od dva boda po utakmici, prosek koji garantuje učešće u Ligi šampiona.

Veliki gubitnici prethodnog kola su Milan, Torino i Napoli koji su propustili šanse da naprave zaokret u, dosada, prilično razočaravajućim sezonama. Rosoneri inače postižu teško golove, još kad im se namesti dan u kojem i lopte koje su viđene u mreži završe na stativi ili prečci, san pobedi se rasprši kao balon od sapunice.

Nismo stavili u red gubitnika prošlog kola Atalantu jer je Bolonja Siniše Mihajlovića zasluženo osvojila sva tri boda u neviđeno fajtereskoj utakmici koja je ličila na najbolje mečeve Premijer lige. Činili se kao da na Dal’Ari igraju Mančester Siti i Liverpul: ritam, šanse, driblinzi, dupli pasovi, otvaranja, šutevi, parade golmana, obrti, kontranpadi, agresivnost. Svega je bilo tamo, pa i zaključka da bi sa Sinišom Mihajlovićem ova Bolonja imala barem 6-7 bodova više i sada bi bila u zoni borbe za jedno mesto u Evropi. Ali, nije kasno ako predsednik Saputo i direktor Valter Sabatini obezbede Mihajloviću još jednog pouzdanog defanzivca i kvalitetnog centarfora, Bolonja će biti najprijatnije iznenađenje sledećeg proleća.

PIŠU: Roberto Pruco “Bomber” i Željko Pantelić
FOTO: Reuters