"OTKRIVAMO ONO ŠTO VLADE ŽELE DA SAKRIJU" Novinarka Stefanija Maurici o uzbunjivačima, demokratiji i RASKRINKAVANJU
Novinarka slavne rimske Republike Stefanija Maurici već deset godina istražuje na osnovu dokumenata koje objavljuje Vikiliks. Bavila se ratovima na Bliskom istoku, evropskim vojnim akcijama protiv izbegličkih brodova, italijanskim firmama koje zlostavljaju jeftine azijske robove. Uspela je da intervjuiše i Abdula Kana, svetski kontroverznog „oca“ pakistanskog nuklearnog programa. Posetila je Džulijana Asanža dok je bio u varljivoj sigurnosti ekvadorske ambasade u Londonu. Njen bi posao, ukratko, bio nezamisliv bez uzbunjivača.
Komentara 0
Slušaj vest
0:00/
0:00
A zbog toga kako uzbunjivače tretiraju nominalno demokratske države, i zbog pravca kojim je ta slavna demokratija udarila, Stefaniju Maurici „obuzima strah“. Maurici, istina, ne govori o Srbiji, već o Evropi; o zapadnoj civilizaciji, zapravo, ali sledeći pasus nije jedini u ovom tekstu koji u Beogradu važi koliko i u Rimu, u Nišu koliko i u Napulju.
„Demokratija ne postoji ako građani u njoj ne učestvuju i ako ne donose političke odluke. Da bismo politički odlučivali, potrebni su nam podaci - ne oni koje vlade hoće da podele, već oni koje vlade žele da nam uskrate. Snagu nam daju informacije koje vlade žele da sakriju“.
Kako uzbunjivači prolaze u našoj civilizaciji?
Zaista je loše; upravo suprotno od onoga što bi demokratija trebalo da čini sa ljudima koji u javnom interesu otkrivaju ključne informacije. Dok razgovaramo, Džulijan Asanž je u zatvoru maksimalne bezbednosti. Čelzi Mening je u zatvoru provela sedam godina, uz dva pokušaja samoubistva, a sada je opet zatvorena, i niko ne zna kada će biti puštena, jer Trampova administracija pokušava da je slomi kako bi svedočila protiv Asanža. Edvard Snouden je napustio svoju zemlju.
Pročitajte još
A to su ljudi koji su među najvažnijim novinarskim izvorima u istoriji. Demokratije od autoritarnih režima razlikuje mogućnost da raskrinkate sopstvenu vladu, da raskrinkate bilo koje njeno ozbiljno zlodelo, kršenje ljudskih prava, ratne zločine, torturu - i da ostanete bezbedni; da vas ne uhapse, ne zatvore i ne unište vam život. Zato je tretman Asanža i Mening potpuno neprihvatljiv, i razlog za ozbiljnu brigu svakome ko u demokratiju veruje.
Saznala sam da i u Srbiji imate uzbunjivača visokog profila koji je trenutno u kućnom pritvoru.
Ne želim da dajem mišljenje o priči koju ne poznajem iscrpno, ali zainteresovana sam za slučaj. Svakako mogu da kažem isto što sam rekla i o drugim uzbunjivačima - oni apsolutno zaslužuju da budu zaštićeni. Ako želite da živite u slobodnom društvu, morate da zaštitite ljude koji ključne informacije od javnog značaja otkrivaju onda kada su te informacije najvažnije, a ne za dvadeset godina, jer tada niko za njih neće mariti. Posebno neće mariti u ovakvom dobu, u kome se sve odvija veoma brzo, i u kome se za godinu ili dve niko ne seća o čemu se u nekom slučaju radilo. U našim društvima je zaprepašćujuća količina informacija, skandala i zlodela, i za nekoliko godina ljudi mogu sve da zaborave.
U jednom ranijem intervjuu podvukli ste da javnost i veći deo medija u brojnim takvim slučajevima ne reaguju.
Mislim da je ponašanje zapadnih medija bilo potpuno neprihvatljivo. Dopuštali su maltretiranje i zlostavljanje Asanža skoro deceniju. Štaviše, doprineli su njegovoj demonizaciji ne istražujući ozbiljno šta se događa. Doprineli su kampanji blaćenja u kojoj se tvrdilo da je Vikiliks ugrozio živote. Pentagon je formirao radnu grupu kako bi utvrdio kakvu je štetu Vikiliks naneo. Šef te grupe je svedočio na suđenju Čelzi Mening. I svedočio je da niko nije poginuo, da niko nije povređen, da niko nije pretrpeo nikakvu štetu zbog otkrića Vikiliksa. Zašto su onda mediji i dalje tvrdili da Vikiliks ugrožava živote?
I dalje raspravljamo o nepostojećim žrtvama, a ne raspravljamo o avganistanskim i iračkim žrtvama, o milionima poginulih, ranjenih, izbeglih, podavljenih u Mediteranu. Nema nikakvih dokaza ni o „ruskoj priči“, o bilo kakvoj sličnoj saradnji. Očigledno je reč o kampanji američkih obaveštajaca da se potkopa reputacija Vikiliksa, jer je reputacija mediju ključna. Ako je potkopate, nije potrebno da ubijate...
Pročitajte još
Zašto bi mediji učestvovali u takvoj kampanji? Boje se? Ubeđeni su da im je dužnost da po svaku cenu štite državu? Otupeli su?
Pre svega je reč o konformizmu rasprostranjenom po našim redakcijama.
Asanž, Mening i Snouden uzbunjivači su svetskog profila, i o njima će se, vidimo, pisati makar i pogrdno. Još je gora pozicija uzbunjivača „nižeg ranga“; onih koji otkrivaju korupciju nekog lokalnog političara ili institucije.
Kada imate slučaj visokog profila, mediji će se odmah zainteresovati, ali uzbunjivačima nižeg nivoa teško je da dobiju podršku. Lokalni mediji nemaju sredstava, a najčešće nemaju ni ljude obučene da se takvim slučajevima bave, a uzbunjivač je najveći deo vremena potpuno sam. Podršku ne dobija ni od porodice. Porodica ga moli da odustane, govori mu da rizikuje živote voljenih, podseća ga da mora da zadrži posao kako bi se život nastavio. Rastanci sa partnerima su česti.
Želim da živim u društvu u kome postoji podrška ljudima koji govore istinu, koji ne skreću pogled, već se osećaju odgovornima za raskrinkavanje zlodela - pravna podrška, ekonomska podrška i medijska podrška. Mediji apsolutno moraju da budu saveznici tim ljudima u borbi za opstanak.
Pročitajte još
Danas „curi“ svuda. Prekogranična saradnja medija - u Nemačkoj, Italiji, SAD - takođe je normalna, i taj je model u osnovi ustanovio Vikiliks. Promenio je novinarstvo nabolje
A kada uzbuna do medija i dođe problemi tek počinju, o čemu svedoči i vaš tekst o zlostavljanju radnika u Aziji.
Italijanska modna kuća podigla je u Pakistanu veliku fabriku za 5.000 zaposlenih. Metodi su bili krajnje neetični, izrabljivani su i odrasli i mladi i deca. Modna kuća je odmah podnela tužbu zbog klevete, ali smo pobedili u svim instancama. Doveli smo i svedoke iz Pakistana, veoma hrabre ljude koji nikada ranije nisu izašli iz svog sela, a putovali su do Rima da svedoče.
Pobedili smo, dakle, ali posle godinu dana modna kuća se obratila nadležnima za zaštitu podataka i otprilike rekla „ta istraga potkopava našu reputaciju, te imamo pravo da se sve zaboravi, i da se članak ukloni“. Nadležni su se saglasili. Uložili smo mnogo energije, vremena, novca, i na kraju ništa od toga ne možete da pročitate na internetu. Morate da odete u biblioteku i potražite štampani primerak novina. To je problem koji imate kao novinar-istraživač. Urednici će pitati zašto biste ulagali godine rada i ogromna sredstva kada će članak naposletku biti uklonjen. Istraživačko novinarstvo postalo je gotovo nemoguća misija. Veoma je skupo, pravni rizici su ogromni, a na kraju vas ovako tretiraju.
Formalna demokratija se postepeno ruši. Sa druge strane, tehnologije nadzora napreduju. Šta očekujete od budućnosti?
Tehnologije uništavaju ma kakvu šansu da se zaštitite. Nema ničeg lošeg u tome da neko od nas ima seksualno prenosivu bolest ili da bude na terapiji antipsihoticima, ali čovek želi da takve intimne podatke sačuva, kao što novinar želi da sačuva izvore. Ako ih ne štitim, niko više neće razgovarati sa mnom. Tehnologije se razvijaju, vlade ih usvajaju sa sve manje kritičkog pristupa, a građani su veoma malo zabrinuti jer su jednostavno previše zauzeti time da sastave živote, zadrže poslove. Ne možemo da žongliramo svim tim komplikovanostima.
Istraga u Španiji utvrdila je da su vas nadgledali dok ste razgovarali sa Džulijanom Asanžom. Nimalo nije pomoglo to što ste bili u ambasadi.
Pre deset godina jedan moj izvor bio je u nevolji. Srećom, ne zbog moje greške, ali više nije želeo da razgovara sa mnom. Tada sam shvatila da moram bolje da zaštitim komunikaciju sa izvorima. I deset godina pokušavam to poslednjim rečima tehnologije - imam šifrovan telefon, šifrovane kompjutere. A kada sam otišla u ekvadorsku ambasadu u Londonu da posetim Asanža, snimalo me je obezbeđenje, španska kompanija koja je u teoriji trebalo da štiti Asanža i ambasadu, a u praksi nas je sve špijunirala, i to dostavljala američkim obaveštajcima. Veoma perverzno, zar ne? Kada sam ušla, morala sam da predam ranac, i dok sam razgovarala sa Asanžom, rastavili su mi sve telefone, slikali su svaku napravu koju sam imala, čak i punjače, diktafon i USB memoriju. Kada smo kasnije dobili sve te snimke objavili smo ih u Republici - bila sam besna. Deset godina pokušavam da zaštitim izvore i svoj novinarski rad, a i dalje mogu da me špijuniraju, još sam tako ranjiva i moji izvori tako izloženi. Uznemirena sam, jer ne znam šta još mogu da uradim.
Šta ste otkrili istražujući optužbe protiv Asanža?
Džulijan Asanž je bio u kućnom pritvoru godinu i po, a zatim sedam godina u ekvadorskoj ambasadi, i za to vreme nije proveo ni sat napolju. U Italiji taj sat napolju dnevno dajemo šefovima mafije koji su ubijali decu i u kiselini im rastvarali tela. Godine 2015. u Švedskoj sam podnela zahtev za slobodan pristup informacijama. Znala sam da Švedska ima odlične zakone o transparentnosti.
Dobila sam malo dokumenata, ali veoma važnih. Ti dokumenti otkrivaju da švedski tužilac nije otišao u London - da ispita Asanža - jer su mu britanske vlasti i tužilaštvo rekli da to ne čini, i da čeka da Asanž bude isporučen. Ta je odluka pomogla da se stvori pravna i diplomatska kaljuga koja je Asanža držala u Londonu devet godina, i naposletku rezultovala njegovim hapšenjem. Naši tužioci putuju širom sveta da bi ispitivali veoma opasne ljude. Zašto švedski tužilac nije otišao na dvosatni let do Londona, i odlučio da li Asanža treba optužiti ili optužbe odbaciti? Dokumenti otkrivaju i da je švedsko tužilaštvo razmišljalo o tome da optužbe odbaci još 2013, ali i tada im je britansko tužilaštvo reklo da to ne čini.
Ne znamo zašto je britansko tužilaštvo tako postupalo, ali znamo da je ono „naručivalo pesmu“ u švedskom slučaju. A britanske vlasti su uvek tvrdile da je reč samo o slučaju seksualnog zlostavljanja, da sve ovo nema nikakve veze sa radom Vikiliksa, i da samo pomažu švedskim vlastima.
Kada sam zahtev za slobodan pristup informacijama podnela u Velikoj Britaniji, rekli su mi da su dokumenta uništili. Uništili dokumenta o aktuelnom, kontroverznom i visokoprofilnom krivičnom slučaju? To je veoma sumnjivo, kao i celokupno postupanje švedskih i britanskih vlasti, te i dalje želim pristup svim dokumentima o slučaju, kako bih shvatila šta se zaista dogodilo.
Pročitajte još
Želim da živim u društvu u kome postoji podrška ljudima koji govore istinu - pravna podrška, ekonomska i medijska podrška. Mediji apsolutno moraju da budu saveznici
Vikiliks je, rekli ste jednom, izveo revoluciju u novinarstvu.
Danas „curi“ svuda. Prekogranična saradnja medija - u Nemačkoj, Italiji, SAD - takođe je normalna, i taj je model u osnovi ustanovio Vikiliks. Promenio je novinarstvo nabolje. Ne kažem da je savršen; umeo je i Vikiliks da pogreši. Ali Asanž, Mening, Snouden trebalo bi da budu slobodni, a mi da im budemo zahvalni na onome što smo zahvaljujući njima saznali. A uništavaju ih.