"ZARADA I DO 18.000 DOLARA ZA 2 MESECA!" Zoran sezonski PAKUJE RIBU na udaljenom ostrvu Aljaske, teško jeste, ali se kući ipak vrati zadovoljan
"Najmanja cifra sa kojom se vraćaš kući posle dva meseca pakovanja ribe na Aljasci je do 5.000 dolara. A maksimalna ide i do 18.000. Ja sam za dva meseca zaradio nešto više od 7.000 dolara i veoma sam zadovoljan".
Komentara 0
Ovako nam priča Zoran Vučinić (45), rodom iz Bora, a već dugi niz godina preseljeni Beograđanin, a koji je u junu ove godine odlučio da se otisne na dalek put, čak do Aljaske u potrazi za dobro plaćenim poslom.
I isplatilo se, njegovo je iskustvo.
- Ova najmanja zarada je za neki minimalan rad na Aljasci. Uglavnom sve zavisi od toga kakva je sezona i koliko se radi. Takođe neka maskimalna cifra koja se može dobiti je oko 18.000 dolara - priča za "Blic" Zoran Vučinić.
Jedna od srećnih okolnosti, dodaje, jeste i ta što tamo nemaš gde da potrošiš zarađeni novac.
- Okolo su samo fabrike, eventualno po neka prodavnica. Inače, sve ostalo, kao što su obroci i smeštaj, ti obezbeđuje kompanija - priča nam ovaj Boranin.
Mesto u koje se Zoran tačno otisnuo na Aljasci je u blizini ostrvskog grada Fols Pas. Tu je puno fabrika koji je bave obradom i pakovanjem ribe u letnjoj i zimskoj sezoni, i to najviše lososa, a on je radio u jednoj od njih.
"Dosadan posao, zato misliš samo na jedno"
Kako je ispričao za "Blic" posao nije fizički težak i "tvoje je samo da radiš", dok su mane to što je psihički nešto više zahtevno, jer je posao donekle jednoličan, a vrlo često i dosadan.
- Treba stalno da imaš na umu zbog čega si došao ovde. Meni se nekoliko puta dešavalo da sam neraspoložen, ali onda u glavni krenem da se presabiram za šta ću potrošiti zarađeni novac i odmah mi misli krenu na drugu stranu - iskren je .
Put od pet aviona
Inače, Zoran je diplomirani agroekonomista, Poljoprivredni fakultet završio je u Beogradu, trenutno radi u svojoj struci i ima svoju firmu koja se bavi ishranom životinja. I pored toga što za sebe može da kaže da je "sam svoj gazda" rešio je da ode na dalek put, promeni čak pet aviona, nekoliko gradova i stigne na kranji severozapad Amerike.
- Često sam sa svojim prijateljima pričao o ovom poslu i slušao o ljudima koji su otišli da rade i vratili se sa velikom svotom novca. Ja sam u agenciji aplicirao u martu, i već u junu krenuo za Aljasku. Bio sam tamo dva meseca i dva dana, i za nekoliko dana se ponovo vraćam, jer u januaru kreće zimska sezona tamo - dodao je Zoran.
Radni dan od 16 sati
Kako nam priča, svaka agencija, kao i kompanija različito plaća, ali uglavnom su slične cene. Moja satnica se plaćala deset dolara, a radno vreme je bilo 16 sati. Od toga uglavnom se radi oko 10 sati efikasno. Pauze su na svakih 4 sata po 15 minuta ili po pola sata odmora - dodaje Zoran Vučinić.
Radnici takođe imaju slobodne dane u skladu sa ulovom ribe, tako da ako je taj dan ulov bio neuspešan, biće slobodni.
- Dešavalo se da radimo četiri do pet dana po 16 sati što ume da bude fizički dosta iscpljujuće, ali opet tu su pauze tokom kojih se možemo odmoriti - kaže naš sagovornik.
Pročitajte još
Radnici imaju tri obroka, sobu za spavanje, kao i kantinu u kojoj tokom čitavog dana mogu neograničeno i besplatno da uzimaju piće, slatkiše i grickalice. Takođe, kompanija plaća i avionsku kartu ili se novac refundira kasnije, a jedini stvarni trošak jeste novac koji se izdvaja za zdravstveno osuguranje i naknada agenciji, što iznosi najviše do 500 evra , kaže Zoran.
Moto većine Srba, ali i ostalih radnika jeste to da svako dođe i pošteno radi, ali da se uvek vrati svom domu.
Zoran kaže da i pored svih pogodnosti ne bi mogao da ostane i živi u Americi, s obzirom na to da ga u Srbiji čeka njegova ćerka, kao i stalan posao kojim se bavi.
Najlepše od svega što je ostavilo utisak na Zorana kao i na sve Srbe kojih je tamo zaista mnogo, jeste to što niko ne gleda odakle si došao, koje si veroispovesti, seksualnog opredeljenja... Svi se jednako druže i poštovanje vlada među svima njima.
- Ima dosta Meksikanaca, Portorikanaca, Ukrajinaca, Poljaka, Bugara, Moldovaca, ali ipak Filipinaca jer se oni ipak čitav život bave preradom i ulovom ribe. Srbi su dosta poštovani i mogu slobodno da kažem da nas tamo mnogo vole i uvek nam se obraduju kada stignemo. Nema diskriminacije, svi se družimo, slušamo muziku zajedno i tako trošimo slobodno vreme - navodi on.
Agencija je zadužena za odabir radnika, kaže, godine se uglavnom ne gledaju, ali neki uslov je da mogu da se prijave do 45 godine, mada bude i starijih.
- Kada već odeš tamo tvoje je samo da poštuješ pravila i radiš. Gleda se naravno celokupno ponašanje svakog pojedinca, ali bitno je da čovek bude normalan i ne pravi probleme kao i na svakom drugom radnom mestu - zaključio je Zoran.
Prvi put video ajkule i kita
Tokom svog radnog iskustva na Aljasci, Zoran kaže da je imao čak prilike da u nekoliko navrata vidi prvi put u životu uživo ajkule, razne vrste riba, foke, pa čak i kita. Dodaje i da se licise tamo tretiraju kao kod nas domaće životinje jer ih ima među radnicima i stanovnicima malog ostrvskog mesta gde ima svega 50 stanovnika, a i ne plaše se ljudi.
BONUS VIDEO: