MONA LIZA JE KIM KARDAŠIJAN 16. VEKA: Vreme je da ode iz Luvra!

Može li, kako je jedan likovni kritičar naziva, “Kim Kardašijan 16. veka” da se izbori sa svom tom slavom?

Nekoliko nedelja pred otvaranje velike, restrospektivne, “jednom-u-deset-godina” sveobuhvatne izložbe povodom 500 godina od smrti Leonarda da Vinčija u Luvru, njegova najpoznatija slika, “Mona Liza”, vratila se na svoje staro mesto, u Salu država, na prekrečeni zid iza neprobojnog i usavršenog nereflektujućeg stakla. Ona nije delo pomenute izložbe, postavljene u drugoj prostoriji sprat niže.

- To nikada nije ni dolazilo u obzir. Izložba o Leonardu može da primi “samo” 5.000 ljudi dnevno, dok “Mona Lizu” poseti 30.000 - kazao je jedan od kustosa. Ostale četiri Da Vinčijeve slike u vlasništvu Luvra, koje neki kritičari smatraju umetnički kvalitetnijim, deo su retrospektivne postavke ali interesovanje za njih nije ni izdaleka kao za “Đokondu”.

Likovni kritičar “Njujork tajmsa” Džejson Farago izneo je nedavno smelu tvrdnju - vreme je da se “Mona Liza” iseli iz Luvra jer, kako kaže, muzej je postao talac “Kim Kardašijan portretnog slikarstva 16. veka: naočite ali tek prosečno zanimljive Lize Gerardini, poznatije kao Đokonde, čija slava do te mere zasenjuje njen značaj da se više niko ni ne seća kako je uopšte postala poznata”.

Farago ocenjuje da je ona postala crna rupa masovnog turizma i “digitalnog narcizma”, crna rupa koja je okrenula muzej naglavačke.

U toku desetomesečnog renoviranja Sale država “Mona Liza” je bila premeštena u manju Galeriju “Mediči” u Rišeljeovo krilo sa delima flamanskih majstora. Ubrzo je zavladao haos do te mere da su vrata muzeja bila zatvorena na tri dana jer su čuvari stupili u štrajk. “Luvr se guši” - stajalo je u dopisu njihovog sindikata.

Slika je sada na svom starom mestu, ima ceo zid za sebe (prefarban u novu, prusko teget boju) i spremna je za novu navalu posetilaca opsednutih selfijima. Oni strpljivo čekaju u cik-cak koloni da bi se, posle pola časa, našli oči u oči sa najslavnijom slikom na svetu. No, to iskustvo je za većinu njih razočaravajuće. Em stoje na tri metra udaljeni od ulja na drvetu relativno malih dimenzija (77x53 cm), em su ograničeni na pola minuta, što nije dovoljno i da se napravi kvalitetan selfi i da se uživa u slici. Zapravo, mnogi su toliko opsednuti pravljenjem slike da o gledanju slike i ne razmišljaju. O ostalim remek-delima sa kojima “Mona Liza” deli prostoriju i da ne pričamo.

“Slika je stavljena u novo nereflektujuće staklo, ali to ništa ne znači pri tolikoj udaljenosti. Silni redovi za sliku koja teško da je Leonardova najzanimljivija (što njegova izložba i potvrđuje), a koja zasenjuje obližnja venecijanska remek-dela poput Ticijanove ‘Žene sa ogledalom’ ili Veronezeove ‘Svadbe u Kani’. I sam muzej to konstatuje novopostavljenim patetičnim natpisima: ‘Mona Liza’ je okružena drugim remek-delima - osvrnite se oko sebe”, komentariše kritičar “Njujork tajmsa”.

Povrh svega toga, u aprilu ove godine u jednoj anketi sprovedenoj među britanskim turistima “Mona Liza” je zauzela prvo mesto na listi turističkih atrakcija koje su najviše razočarale (iza Čekpoint Čarlija u Berlinu i Španskih stepenica u Rimu).

Direktor Luvra Žan-Lik Martines rekao je da bi muzej mogao da načini dalje korake da ublaži ovu “monamaniju” u narednim godinama poput dodatnih ulaza i karata sa preciznim terminom obilaska. Međutim, konstatuje dalje Farago, to neće rešiti srž problema jer, sem ispred “Mona Lize”, nigde više nema guranja i čekanja.

“Luvr nema problem sa gužvom. Ima problem sa Mona Lizom. Nijedna druga ikonična slika - ni Botičelijevo “Rađanje Venere” u firentinskom Uficiju, ni Klimtov “Poljbac” u bečkom Belvedereu, ni Van Gogova “Zvezdana noć” u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku - ni izbliza ne drži monopol nad svojom institucijom kao što to čini Đokonda. A ako se tendencija porasta posetilaca nastavi do 11 ili 12 miliona u narednim godinama, muzej će da pukne. Vreme je da Luvr prizna poraz i pusti Mona Lizu da ide”, poručuje novinar “Njujork tajmsa”.

On predlaže poseban paviljon koji bi bio povezan sa glavnom zgradom muzeja i prodaju jedne karte za obe lokacije. Čak je uveren da bi tako izmeštena prostorija predstavljala neku vrstu hodočašća i, uz brojne kabine za selfije, prodavnicu suvenira, makaronsa i čak uvođenje i pokretnih traka, bila prava atrakcija za milenijalce, “mesto dvostrukog obožavanja: obožavanja slave i sopstvene blizine istoj”.

Nema tog umetničkog dela zbog kojeg ljudi treba da se osećaju očajno, piše Farago, a trenutna situacija sa “Mona Lizom”, sem što predstavlja “bezbednosnu opasnost”, upravo to čini.

I zato, “neka milioni budućih posetilaca Luvra uživaju u umetnosti, selfijima i slatkišima u Paviljonu Mona Lize, a onda ih pustite da ponovo otkriju Luvr kao muzej” sa najboljom kolekcijom umetničkih dela na svetu, zaključuje Džejson Farago.

Njegov članak naišao je na burne i uglavnom na negativne reakcije, mada ima i onih koji su ponudili kreativna rešenja: zabraniti upotrebu mobilnih telefona u muzeju, izložiti nekoliko kopija slike i pustiti ljude da nagađaju koja je prava, premestiti je u neki drugi francuski grad ili napraviti festival inspirisan njom, kao omiljeni vid zabave novih generacija. Dok jedni nazivaju poređenje Mona Lize i Kim Kardašijan svetogrđem, drugi priznaju da su istinski tužni zbog činjenice da je divljenje umetničkim delima spalo na guranje za selfije ispred istih i smera u kojem se, kao čovečanstvo, generalno krećemo. Jedan istinski ljubitelj slike, koju je opisao kao remek-delo ne samo zbog umetničkih dostignuća već i vela misterije koje je i dan-danas okružuje, zapitao se: šta li Mona Liza sve zna? Koje tajne krije? I šta taj njen sveznajući pogled vidi u svim tim hordama ljudi ispred sebe?