DIjalog pod znacima navoda

„Inat je zao zanat“
srpska poslovica

Najčešća reč koja se u poslednje vreme u Srbiji čuje glasi: DIJALOG!

Prvo, svedoci smo „dijaloga“ vlasti i „njene” opozicije, uz posredovanje evropskih zvaničnika. „Bokserskim rečnikom“ navodi se da je završena „prva runda“ ili je otpočela „druga runda“ u razgovorima vlasti i opozicije. Nadajmo se da u trećoj rundi u borbu neće da uđe i ona „bojkot-opozicija“, jer će tu neko sigurno biti nokautiran.

Drugo, vlast, tačnije „Beograd“, razgovarala je i sa predstavnicima „tzv. Kosova“, odnosno „Prištine“. Trenutno, “dijalog” je malo zastao, ali će se nastaviti, kada se za to stvore povoljni uslovi. Kada će to tačno biti? Đavo, pardon „Kurti“, će ga znati.

Treće, vlast plodotvorno razgovara i sa našim susedima, od kojih sa Hrvatima prijateljski i srdačno, sa Bosancima onako „iz meraka“, a sa Crnogorcima više na „bratskoj distanci“, da se ne poremete davno uspostavljeni „rodbinski“ odnosi.

Avaj, pitanje za razmišljanje: da li reč DIJALOG adekvatno opisuje ponašanje naših stranaka, aktuelnih političkih i društvenih aktera i naše odnose sa drugima?

Pre eksplicitnog odgovora na ovo pitanje da vidimo šta znači reč „dijalog“.

"Veliki rečnik stranih reči i izraza“, Klajna i Šipke, pruža odgovor. Dijalog, koji potiče od grčke reči „dialogos“, znači: 1. razgovor uopšte, ili 2. razmena mišljenja sa onima koji zastupaju drugačije stavove (pregovori).

Ih taj Klajn i Šipka – vreme je da promene definiciju dijaloga. „Dijalog“ je, u stvari, razgovor dve strane koje ne razmenjuju mišljenje, koje ne razgovaraju. „Dijalog“ postoji kada drugu stranu isključite, pljujete, vređate, dazavuišete, negirate ili iskrivljujete njene stavove, a sve u cilju da ona nestane, da je nema, jer ona i ne zaslužuje da postoji. „Dijalog“ je, u stvari, „teranje inata“ drugima (pa i sebi) po svaku cenu!

Zato ako želite da „vodite dijalog“, nađite ili izmislite svoju opoziciju, ili svoga „Kurtija“, i krenite da pričate sa njima. To i neće biti toliko teško, jer će se oni sami nametnuti. Krenite samo, a u međuvremenu će vam priteći u pomoć svetski zvaničnici kako bi „ohrabrili započeti dijalog“.

I tako, dok „elite“ vode „dijalog“, odnosi u društvu nikada nisu bili harmoničniji i puni razumevanja za različite stavove o različitim pitanjima, a odnosi sa našim susedima nikada bolji i prožeti uzajamnim poštovanjem i nalaženjem zajedničkih interesa.

Zato, u tom svetlu, sagledajmo šta je Skerlić („Srbija, njena kultura i njena književnost“, Geca Kon, Beograd, 1923) još davno rekao opisujući karakteristike tipičnog Srbijanca:

[…] rukovodeći se u životu više ‘inatom i sevapom’ [sic] no razlogom i po planu – današnji Srbijanac je sve svoje mane, kao i svoje vrline, preneo i u svoju državu, svoje društvo i u svoju književnost (podvukao A.M.).

Obratite pažnju na „inat“, kao krajnje nerazložno ponašanje! U domaćoj političkoj areni, inat se može slikovito opisati: „ma neka se svet sruši, ali vi na vlast doći nećete”, a iz opozicionog ugla: „samo da vas srušimo, i ne pitamo za cenu”. I tako u krug.

Promeni li se nešto od vremena Skerlića do danas?

Zato nastavimo da pakostimo jedni drugima, jer drugačije i ne umemo, a i ne znamo. U tome nalazimo životnu inspiraciju i potvrdu sopstvene vrednosti ili vrednosti svoje „idealne grupe“. Jer ovde postoje samo dve odrednice: „mi” i „oni”!

A pristojni i nezavisni pojedinci? Oni mogu da izvine. A ako im se baš ne sviđa ovde, ako neće ni u „mi” ni u „oni”, slobodno neka idu negde drugde, pa tamo neka „mudruju“, i neka ostave nas, ovakve kakvi jesmo, na miru! Imamo i mi nešto „zajedničko”: “NAŠE RATOVE”!