Balkanska armija bezemljaša

Potraga za boljim životom je istorijska konstanta svih balkanskih naroda. Krajem 19. i početkom 20. veka omalenu Crnu Goru je napustilo nekoliko desetina hiljada stanovnika bežeći od gladi i nemaštine.

U istom periodu Dalmaciju, Liku i ostatak Hrvatske napustilo je preko 150.000 ljudi tražeći pravdu, mir i šansu za život dostojan čoveka.

Armija jugoslovenskih gastarbajtera u postnacističkoj Nemačkoj sedamdesetih predstavljala je živi znak pitanja nad dilemom ko je zapravo pobedio u ratu. Ratna emigracija devedesetih je ostavila zid plača u domovini, a ova današnja političko-ekonomska ruši sve zidove ne okrenuvši se za devastiranom zemljom koja ih nije zaslužila.

Emigracija je posledica kolonijalnog statusa u koji je postjugoslovenski prostor stavljen posle raspada/razbijanja velike, nezavisne i nesvrstane države.

Ona je predstavljala jedini istorijski okvir koji je južnoslovenskim narodima omogućio slobodu, emancipaciju i napredak.

Kretanje masa od periferija ka centru imperije je vektor višestrukih socijalnih, ekonomskih i političkih zakonomernosti. On je prisutan i danas, jer ljudi u balkanskim kolonijama ne žele da život potroše u podređenom, neravnopravnom položaju koji ih čini inferiornim u odnosu na savremenike sa Zapada.

Balkan je opet za velike sile, čitaj za briselsku administraciju, parče kontinenta izvan civilizacije i opšte je mesto da njihov dobro prikriveni rasizam ravnodušno prihvata činjenicu da je anarhija naš prirodni habitus i da smo nesposobni za samostalno upravljanje sobom.

Tu autohtonu anarhiju potrebno je samo dozirati i kontrolisati. Ta politička, nacionalna i privredna entropija je poželjna na teritoriji koju želite da pretvorite u jeftini izvor sirovina, a njeno stanovništvo u moderne robove.

Međunarodni piromani koji su pre dve decenije ugasili požar, sada ne uklanjaju pepeo da bi zemlju spremili za plug, već održavaju tinjajući žar kao opomenu i permanentnu pretnju da se ratni vihor ponovo može pokrenuti iz „neocon“ laboratorija.

NJihov interes je relativna politička nestabilnost u okvirima rigidne ekonomske stabilnosti.

Postulat makroekonomske konsolidacije i ispunjavanja MMF diktata podrazumeva obavezujuću sposobnost vraćanja nametnutih kredita.

Ta „velikodušna pomoć“ u Srbiji se tretira kao kupovina štaka od onih koji su nam slomili noge i nije teško pronaći beskičmenjake koji će ta pomagala primiti uz gušterov osmeh i poniznu zahvalnost.

Cena tog diablo aranžmana je maksimalno restriktivna socijalna politika ili čak dobrovoljno odricanje države od uloge socijalnog regulatora i korektora. Predatorski kapitalizam donosi slabo plaćene, manuelne poslove za koje je potrebna obuka od par sati, bez prethodnog predznanja ili skupog i dugotrajnog ulaganja u radnika. Poslodavac gotovo da i nema obaveza prema zaposlenima, jer su radnička prava svedena na minimum, dok se na drugoj strani šaltera višak vrednosti iznosi iz zemlje i uz obilatu pomoć režima stavlja u privatne džepove.

Nova klasa tajkuna nema obavezu reinvestiranja dela profita u domaću proizvodnju, niti je osetljiva na ekonomsku bezizlaznost koja je narodu nametnuta, ali su svi do jednog lojalni (lično, politički, a pre svega reketaško-finansijski) guverneru Srbije, jer on predstavlja garant njihovog privilegovanog položaja.

On je noseći stub sistema koji počiva na zakonu vlasti, a ne na vlasti zakona.

Treba podsetiti da autokratski režimi stoje iza trideset i pet najuspešnijih ekonomija sveta u poslednjih sedamdeset godina. Taj rast je u početku impresivan, ali je neodrživ na duže staze. Nestabilan je, podložan oscilacijama i opstaje sve dok reforme ne počnu da gube na snazi.

Ali, ekonomske reforme zavise od političkih, što nužno dovodi do liberalizacije, pluralizacije i, na kraju, demontažu autokratije. Srećne zemlje se bezbolno prošle i tu vrstu sistemske tranzicije, ali Balkan kao crvuljak Evrope bliži je konzerviranju despotija, nego njihovoj transformaciji.

Zato se Balkan polako ali sigurno prazni.

Oni koji ne pristaju da život potroše na razvalinama predindustrijskog društva i ne mogu da podnesu da nevini budu ukaveženi, nevidljive okove skidaju na terminalima međunarodnih aerodroma. Oni koji ostaju svesni su da iz ovog ludila ne mogu izaći nepromenjeni, neozvereni, neunakaženi.

Nisu oni koji su otišli ostali bez svoje zemlje. Naprotiv. Tamo su pronašli uređenu državu, onakvu kakva domovina nikada nije bila u njihovom istorijskom sećanju, niti postoji šansa da postane u doglednoj budućnosti.

Ne! Oni koji su ostali – njima je oduzeta zemlja!

Ti bezemljaši plutaju u poplavi idolatrije i diletantizma nesposobnog režima koji sve više pokazuje staljinistički karakter po monstruoznoj propagandi, metodama obračuna sa neistomišljenicima i po kultu ličnosti koji dobija maligne razmere.

Ostati i biti protiv postojećeg stanja nije samo politička odluka, već pitanje moralnog stava i karakternog imperativa. Oni koji su ostali ne žele da ćuteći slušaju harmonično pogrešnu i uspavljujuće dosadnu naprednjačku liturgiju o kataklizmičnoj prošlosti i svetloj budućnosti. Oni svesno odbijaju da kleknu pred partijskim božanstvom i ne žele da prihvate moralno rasulo koje im se predstavlja kao „zlatno doba“.

Armija bezemljaša još uvek je daleko od konačnog fundiranja političke alternative.

Autor je lekar, član GO DS