Bila jednom jedna Priča

Dakle, ono što izmiče jesu dela Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Momčila Nastasijevića, dok centralno pozicionirani u srpskoj književnosti i tradiciji jesu NJegoš, Bora Stanković, Ivo Andrić. Naravno, ovo je samo jedan izbor pisaca za koje verujemo da najbolje predstavljaju ono što se želelo reći, bez opširnijeg i detaljnijeg osvrta na samu tvrdnju.

Knjiga Radivoja Šajtinca Suva igla (Geopoetika, 2019) pripada prvom nizu, tj. autor je u grupi pisaca koji su na izvestan način marginalizovani u srpskoj književnosti: posmatrano isključivo poetički.

Takođe, nije mali broj današnjih srpskih pisaca koji svoj priključak na književno polje obezbeđuju sredstvima kojima se, recimo, služio Dobrica Ćosić ili tako što napišu pokoju priču ili knjigu inspirisani Andrićevim delom, koji pripada centralnom nizu srpske tradicije, tačnije, vukovskoj tradiciju.

Književni stav o takvim piscima ne mora nužno biti loš i negativan, sve je to donekle i legitimno, ali mišljenja smo da bi sebi učinili veliku uslugu da te knjige nisu napisali.

Pitanje značenja književnog dela nije nešto što je nedavno postavljeno, ali je kroz istoriju književnosti različito interpretirano, bez mnogih izmena u samom pitanju. Dakle, šta znači to što čitamo i gde je smisao takvog značenja? Isto bi bilo kad bismo postavili pitanje oblika moderne književnosti – danas.

Ono što je sasvim sigurno jeste da govorimo o različitim književnim žanrovima i rodovima koji se mešaju. Da li je to onda siguran književni izraz?

I kako, ukoliko nije, u nesigurnom književnom izrazu može postojati sigurno značenje književnog dela?

Dakle, tvrditi da je neko značenje a priori sigurno dovodi i do pogrešnog pristupa – u samom početku mišljenja – a samim time i daleko od drugog pitanja: da li značenje uopšte i postoji u nekom književnom delu, tj. da li mora postojati? Jer, modernu književnost ni tradicionalna književnost ne prihvata kao oblik sigurnosti.

Poarjer (Richard Poirier) u delu Robert Frost: The Work of Knowing ne govori o bitnosti značenja kao takvog već o neubedljivom obećanju da značenje postoji.

Roman Suva igla treba čitati odavde, s mesta koje ne garantuje da značenje postoji u tekstu: kako značenje tako i ideja. Nemoguće je da u jednoj fusnoti objasnimo kako roman ne mora imati ideju, to bi ipak zahtevalo bar jedno predavanje o romanima svetske književnosti koji u sebi nemaju osnovnu ideju a jesu umetnička dela.

Ovde pokušavamo da prikažemo kako autor dolazi do umetničke ideje, kako je Radivoj Šajtinac uspostavio narativni tok kroz četrdeset pripovednih celina i ko priča Priču kad narator ćuti.

Ono što prethodi svakoj umetničkoj ideji jeste piščeva percepcija stvarnosti koja formira i unutrašnje slike događaja. Bez izgradnje unutrašnje slike događaja nema ni umetničke ideje, u suprotnom bi značilo da sve što vidimo kao stvarnost možemo karakterisati kao umetnost. Setimo se španskog pisca koji se proslavio putopisima po Americi i trenutka kad je otkriveno da pisac zapravo nikad nije bio na putovanju.

Otkriće nije uticalo na istinitost priče kao i na njegovo viđenje Amerike. Tako da, kad govorimo o događajima u romanu Suva igla, zapravo mislimo na autorovo produktivno raspoloženje, kako je to nazvao Hartman (Eduard von Hartmann).

Dakle, prvo produktivno raspoloženje, zatim umetnička ideja nakon koje dolazi produktivna mašta koja donekle i uspostavlja narativni tok.

Zbog nemogućnosti da završimo onako kako smo želeli, kako ne bi došlo do skraćivanja teksta (tegobno je raditi sa karakterima), bolje je da to učinimo sami.

Dakle, nekoliko planiranih napomena o Volterovom Kandidu, Panglosu, Kunigundi i naratoru Suve igle izostaju, kao i priča o Muzilu i njegovom uticaju na tekst. Pitanje ko priča Priču kad narator ćuti ostavljamo čitaocima, jer ima neke čudnovate zavodljivosti na tom putu u traženju odgovora.

Ne bi li put ka Suvoj igli bio koliko-toliko bezbolniji, ne ostaje ništa drugo nego da prenesemo šta bi nekoliko svetskih listova reklo o najnovijem romanu Radivoja Šajtinca. Dakle, krenimo redom.

“Put ka Suvoj igli nije toliko bolan kad shvatite čija je to igla” (Volstrit džornal); “Priča o Anđelku i Milici nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Nekoga sasvim sigurno volite” (NJujork tajms); “Netipičan roman srpske književnosti. Tipični su bespomoćni” (Fajnanšal tajms); “Ironiziranje preosetljivosti. Tako počinje nedelja, svakog ponedeljka. Kad pročitate ovaj roman nećete se neskromno prenemagati kao Fokner u pismima majci već ćete poželeti da ponovo dođete u susret sa Suvom iglom” (Vošington poust); “Odličan pisac! Old poet” (Gardijan); “Bila jednom jedna Priča – tekst prenosimo u celini“.