Rešili ste da izgledate nikad bolje, ali TELO VRIŠTI da ne može više? Evo kako da prevaziđete krizu!

Nikad nisam istrčala maraton pa ne mogu do kraja da pojmim iskustvo psihološke krize koja se skoro svim trkačima dešava pri kraju trke. Imala sam je pri svakom polumaratonu - najintenzivnija je bila na prvom, po decembarskom snegu u Beogradu, a bogami i pri prvoj trci Medved run od pet kilometara u Zagrebu. Možda ta distanca zvuči kao laganica, ali je meni bila prva trka ikad, ikad, ikad i nije bila nimalo jednostavna, pogotovo uz one Felbingerove stepenice. Nekima se frka i kriza dese i pre samog starta trke.

Da se razumemo, trčanje je velika borba, it ain't pretty, ali kada se završi, osećaj je jednak euforiji zaljubljenosti. Naravno, na putu do tog osećaja javljaju se svakojake unutrašnje opstrukcije i želja da se legne na taj beton ili zemlju. Jer nekad ni bubnjari, trubači ili harfisti koji sviraju Vangelisovu temu "Chariots Of Fire" nisu dovoljni kao motivacija i boost.

Iz tog razloga pričala sam sa Biljanom Cvijanović, trenerom i kapitenom rekreativnog trkačkog tima adidas Runners Belgrade o tome koji je najidealniji način psihološke pripreme, kao i šta raditi kada u glavi čuješ "hajde jednostavno odustani", ali i fizičkim krizama koje su jednako učestale.

"U slučaju psihičke krize, samo ću vam reći da je to nešto što isključivo radite za sebe i da je trenutak kada pređete tu ciljnu liniju neverovatan. I to sve vreme treba da imate na umu, tako pobeđujete sebe i taj glas. Istrčati 42 kilometra ili 21 je za svaku pohvalu, svi su pobednici jer prevazilazite svoje strahove i nesigurnosti. Uz to, dobijete ogroman vetar u leđa i veru u sebe. I naravno, podržite druge trkače, pozdravite navijače, bacite petaka koji put, mnoštvo osmeha i eto ga cilj.

Kada su u pitanju fizičke krize, uvek treba pribeći metodi bolje sprečiti nego lečiti. Što će reći: najbolji način da biste izbegli krizu ili je sveli na minimum, predstavlja redovan i posvećen trening. Trening koji traje mesecima unazad, a ne samo par nedelja pred maraton ili polumaraton. Telu je potrebno izvesno vreme kako bi se priviklo i apsorbovalo silne kilometre, koji su vam možda do juče bili nepoznanica. Ključna stvar pored redovnih treninga jeste postepeno povećanje kilometara na istim, pre svega duge, a spore dužine. Po mom mišljenju, dužine su ključne za maraton. Uvek preporučujem bar četiri do pet dužina u intervalu od 18 do 30 kilometara, u vremenskom periodu od jednog do dva meseca pre maratona. Navedeno ćete postići tako što svake nedelje na konto dodajete po par kilometara koje na taj način nećete ni osetiti, a napredovaćete iz nedelje u nedelju.

Pored trčanja, jako je bitno vežbama jačati određene grupe mišića i na taj način sprečiti grčenje, upale i povrede tokom ili posle trke. Krize se često javljaju i zbog dehidracije organizma a to ćete jednostavno rešiti uzimanjem tečnosti na svakih pet kilometara. To ne znači da treba da stanete i popijete pola litra vode. NE. Dovoljna su dva - tri gutljaja vode, osvežavajućih pića, energetskih pića i sl. U zavisnosti od toga šta vama više odgovara. Naravno, postoje i razni energetski gelovi koji se koriste tokom dugih trčanja i trka ali nikako nemojte na samoj trci eksperimentisati sa njima, isključivo na treningu.

Činjenica je da iako ste ispunili sve ove preduslove za idealan maraton, kriza ipak može da se pojavi. Ukoliko je to grč ili neka druga vrsta bola, usporite, stanite, prošetajte, malo se istegnite, odmorite svoje telo, pa laganim korakom probajte da nastavite dalje. Pre svega napominjem, zdravlje je na prvom mestu, budite uporni i hrabri ali ostanite zdravi", istakla je Biljana.

Dileme tokom trčanja

Sagovornica mi je bila i Ana Vehovec, reakreativni trkač i od samog osnivanja adidas Runners Belgrade tima je njegov član. Podelila je svoje dileme koje joj se dešavaju prilikom trčanja, kao i način na koji se suočava sa istim.

"Mislim da mi se neka vrsta krize događa svaki put kada trčim trku. To je borba sa samim sobom i bukvalno rasprava u glavi između "stani, ne možeš" i "nećeš sada da staneš, zašto bi odustala". Meni je najbolji način da te krize prebrodim tako što sebi govorim koliko mi je vremena ostalo - ne u smislu kilometara, već vremena. Tako na primer sebi kažem: "Još samo 20 minuta i sve ovo je gotovo". Kada je polumaraton u pitanju, a dešavalo se da na samom startu imam frku, onda sebi podelim trku na četiri manje trke. I tako trčim od okrepe do okrepe. Prođem prvu i kažem sebi "ok još samo 5 kilometara i tu je sledeća". Onda posle 20 kilometara nema šta, to je to.

Događalo se i da mi bude teško, a ukoliko neko trči sa mnom borim se da ne odustanem zbog te druge osobe. Lakše mi je da ja nekoga vučem, nego da neko mene vuče. Ja nisam neki brzi trkač, daleko sam od toga, ali i među sporijima neko mora da gura i vuče.

Čini mi se da sam krize najčešće rešavala upravo sama sa sobom. Vrlo često mi reči podrške od ljudi oko mene nisu pomagale, ali ono što jeste pomagalo je podrška u smislu da ukoliko vide da je frka, da se ta borba odvija u mojoj glavi, a vide da njihove reči "ne pale" onda uspore, prilagode tempo meni, ukoliko je potrebno da stanem - prošetaju sa mnom, pa ubrzo zajedno nastavimo dalje. 

Krize će se dešavati, ali ako si već pronašao neki mehanizam da ih prebrodiš, onda si svestan da je to samo deo procesa. Što sam duže deo trkačke zajednice, svaki dan sam svesnija toga da je trčanje zaista borba sa samim sobom. Postavljanje ciljeva i probijanje sopstvenih granica. To ga čini teškim. Kada ne trčiš par meseci, to je jedan pakao kada se odlučiš na ponovne treninge. Tada se krize dešavaju i pre samog dolaska na trening. (smeh). Ali koliko god nekada bilo teško, ujedno je i prelepo, jer svakom krizom koju si prevazišao pokazao si sebi da možeš", rekla je Ana.

Kad telo vrišti da ne može više

Pričala sam i sa jednim od kapitena adidas Runnersa, Aleksom Jovanovićem. On je i doktorand na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na odseku andragogija, a tematika kojom se bavi upravo je trčanje.

"Trkačke krize uvek su tu. Ja često imam na prvoj trećini staze, na sedmom ili 14. kilometru i to prođe lako, a druga mi bude na tri četvrtine staze - 25. ili 30. kilometar, ako je maraton. Kada trčim polumaraton onda na 17. ili 18. I šta je ta kriza? Ljudi samo pričaju "kriza, kriza, kriza", ali ja ne znam da li svi osećaju ono što ja osetim svaki put. To je ono kada radiš nešto što nikad nisi do tada - trčiš nekom većom brzinom, npr. I bukvalno ti telo govori "stani, stani, stani, preteruješ polako." Sve počinje da te boli i osećaš se užasno, non stop dobijaš signal da je to što radiš preteško, da treba da staneš sada, desiće se haos. Krizu prevaziđeš svojom voljom. I ja, kao i Ana, često gledam koliko mi je još vremena ostalo. Još jedan sjajan način da se prebrodi kriza jeste deljenje distance na manje delove, u smislu: okej, ostalo mi je još jedan kilometar, pa onda još jedan, pa samo 500 metara, jedan korak i još jedan korak. Na kraju krajeva, šta loše može da se desi? Telo će nas zaštiti grčem ili čime god ako previše pomerimo tu granicu izdržljivosti.

Mislim da nije prošla trka da nisam imao krizu. Recept za to je: volja i verovanje da ti se ništa loše neće desiti. Naravno, bitno je da preduzmeš sve mere opreza, a to je unošenje dovoljno vode, elektrolita, dovoljno šećera.

I na kraju, šta je trka? 80 odsto trke trčiš do 35. ili 36. kilometra ili 17, 18. ako trčiš polumaraton - najbrže što si trčao u tom pripremnom ciklusu. Poslednjih 20 odsto trke je čista volja. Telo vrišti da ne može više, ali ti kažeš "neee, možeš, moraš, moći ćeš." I zato se trenira - da bez problema dođeš do 80 odsto trke, a kasnije bude borba u glavi, na život i smrt između tebe i tvog tela", zaključuje Aleksa.