Da li fotoreporteri žele da pomognu da svet postane bolje mesto i da podstaknu pozitivne promene?

Mislim da mnogi to žele. Budući da su blizu akcije, oni pokušavaju da razotkriju bedu i uče nas da gledamo više i dublje. Oni su ti, koji pretvaraju stvarni svet u slike, koje besplatno prikazuju taj život svima. Oni su svedoci i umetnici, koji mogu pročistiti zbrku i lepotu koja nas okružuje. U poredjenju sa drugim tradicinalnim umetnostima, fotožurnalizam je relativno nov. Imao je svoje najveće uspehe u 50-tim i 60-tim godinama dvadesetog veka, kada je bio u mogućnosti da utiče na rat u Vijetnamu.

Verujem da fotoreporteri treba da promene stav u današnje vreme. Nikako nas ne približava realnosti, brutalnost njihovih prikaza. Navikli smo da se susrećemo sa tim svakoga dana. Pa kako onda danas fotoreporteri mogu pomoći žrtvama bede?

Fotoreporter sam po opredeljenju, tako da ne moram da obavljam zadatak ili da ispunim očekivanja. Tražim temu, trudim se da dam sve od sebe i pokušavam da naučim što više. Ali šta sa glavnim junacima? Šta će oni dobiti od ove priče? Čuo sam da je dečak, koga smo sreli u romskom naselju, bio kamenovan do smrti, drugi su bili pritvoreni, a njihova deca su ostala bez roditelja.

Ova fotoreportaža je priča o produktivnom neuspehu, jer ove fotografije nisu više no skice i nisu napravile nikakve promene u životima portretisanih ljudi. Štaviše, nisam bio u stanju da dovršim priču zbog nekih nepredvidjenih okolnosti. Ipak, ova nezavršena priča nas tera da razmislimo kako možemo da ukažemo na uslove života ovih ljudi i da zaustavimo njihovu zloupotrebu.

tekst Uwe Jesiorkowski