Bio je ŽRTVA JEZIVIH NACISTIČKIH EKSPERIMENATA, život je proveo okružen smrću i strahotama: Dušan Stojiljković preživeo je tri logora, ovo je njegova priča
Njegov život mogao bi da posluži kao scenario za film. Ima pozamašan logoraški radni staž i danas se seća užasa Drugog svetskog rata. Dušan Stojiljković je prevodilac i publicista, a za 95 godina preživeo je mnogo toga.
Komentara 0
Jedna pisaća mašina za sve godine koliko radi ne bi mogla da otkuca ono što je stalo u 95 godina života Dušana Stojiljkovića, piše RTS.
- Bio sam na Banjici najpre, potom u Mauthauzenu i na Golom otoku - otkriva Dušan Stojiljković, prevodilac i publicista.
"Deka državni maler", kako ga zovu, uspomene iz čak tri logora sabira do kasno u noć u sobici staračkog doma.
Rođen je 1924. godine u okolini Jagodine. Iz niške gimnazije se priključuje partizanima, a zbog sumnje da je izdajnik logoraški radni staž započinje 1943. godine na Banjici.
- Banjicu pamtim po 7. i 8. septembru, kada su streljane žene. To je bilo ispod našeg prozora, mi smo slušali šta se dole događa. I otpočela je pucnjava i mlaćenje gvozdenom štanglom. Pamtim i reči Radmile Šnajder, "Ubij, Radovane, ne muči!'" - seća se Stojiljković.
Dušanove muke na Banjici su počele, a nastavile se u Mauthauzenu gde je deportovan septembra 1944.godine.
- Mauthauzen pamtim u celini. Pamtim ljude koje sam poznavao, pamtim ljude koje sam upoznao, pamtim lekare čija sam žrtva bio, bio sam žrtva medicinskih vivo eksperimenata - napominje ovaj vremešni logoraš.
Pročitajte još
Kaže da ga nada da će i to stradalište preživeti nikada nije napustila. Ali da čovek može da preživi tri logora, u to nije verovao.
- Nisam ni izašao iz logora, jer me je Udba odmah stavila na crni spisak i ja sam praktično živeo kao izdajnik. Ja sam za rukovodstvo Srbije bio izdajnik. Ja nikad nisam imao status normalnog čoveka - kaže Dušan.
Logoraški status potvrdio je i 1951. godine kada se našao na prevaspitavanju na Golom otoku, gde je proveo 18 meseci.
- Onako, lično, najgore je bilo na Golom otoku, jer Goli otok nije imao čoveka. Pojam čoveka na Golom otoku ne postoji. Svi smo mi na Golom otoku bili kauboji kad dođe nova grupa. Kad dođe nova grupa formira se dvored, i svi novopridošli banda, prođu i mi svi tučemo - seća se Dušan.
I danas čuva svoj logoraški broj, a od 1968. godine kada je rehabilitovan o užasima koje je preživeo ne razmišlja.
I u desetoj deceniji Dušan noći provodi učeći nemački i sakupljajući građu o logorima. I ima samo jednu brigu – ne zna hoće li sve stati u jednu knjigu, jer njegov život posle svega zaslužuje više tomova.
U naručju mi umire, poslednje reči bile su mu "mama"
U nedavnoj potresnoj ispovesti za "Blic" ispričao je detalje jezivih dešavanja u logorima iz kojih je ipak uspeo da izađe živ:
"Umire mi u naručju drug, težak tuberkulozni bolesnik. Poslednja reč koju je rekao bila je "mama". U ruci držim njegovo poslednje parče hleba. Iznose ga i bacaju na kamaru leševa. Sedam ispod gomile leševa, jedem njegov buđavi hleb... i plačem kao dete".
I dan-danas, sedam i po decenija kasnije, Stojilković, jedan od dvojice živih srpskih logoraša, preživljava traume iz zloglasnog logora Mauthauzen (Austrija) tokom Drugog svetskog rata.
Drobilica za kosti
Taj koncentracioni kamp bio je poznat kao "drobilica za kosti" ili logor najteže treće kategorije od kojih je podlogor Gusen bio najstravičniji. Pošto su iznemogli zatočenici, između ostalog, morali da nose ogromne blokove kamena. Procena je da je oko 7.000 Srba bilo zarobljeno u Mauthauzenu, a da polovina nije preživela.
- Siđemo dole i tu počinje borba za "lakši kamen", od 20 do 30 kilograma, koji je trebalo nositi uz 186 "stepenica smrti". Bili smo kost i koža. Ručak je bila porcija "supe" koju najpre nismo mogli da jedemo, a posle par dana to je bila "božanstvena hrana". Imali smo po 30 kilograma. Travu smo jeli, tolika je glad bila - seća se Dušan Stojiljković, čiji je logorški broj bio 107032 koji mu je žigosan na ruci.
Pokusni kunić za nacističke lekare
Nakon pada u stroju prilikom jutarnjeg prebrojavanja, biva odveden u bolnicu gde postaje, kako nam je ispričao, pokusni kunić za nacističke lekare.
- Odveden sam na operaciju zdravog slepog creva koja mi je izvršena u programu samo jednog od takvih eksperimenata koji su nada mnom izvršili nacistički lekari. "Operisao" me je, odnosno taj eksperiment je izveo doktor Herman Rihter, čiji je hobi bila hirurgija, a ja sam mu bio pokusni kunić - priča Stojiljković i dodaje: " U logorskoj bolnici sam bio žrtva i drugih in vivo eksperimenata kao što je paljenje noge usijanim predmetom, zatim eksperiment vakcinacije..."
Sreća u nesreći bila je ta da je nakon oporavka ostao da radi u bolnici kao medicinski ćata, i to na dva jevrejska bloka tifusara.
"Znao sam jezike, ali kako sam ja mogao da budem medicinski ćata?! Jedan lekar je pretio da će me prijaviti, ali je naišao glavni lekar, dr Rubljov, Rus, koji je zaveo red i spasao me tako da sam ja ostao da radim u logorskoj bolnici do oslobođenja logora".
Stojiljkovićeve muke nisu prestale završetkom Drugog svetskog rata. Sudbina Dušanova bila je takva da nije mogao da izbegne ni Goli otok.
- Na Goli otok sam sproveden s Ade Ciganlije. Pre toga sam bio pozvan pred tročlanu komisiju gde mi je jedan udbaš naredio: "Revolucionar, potpiši ovde, preko šest meseci", priseća se Dušan.
A ostao je punih 18.
Zauvek odbačen od svog naroda
Zbog toga što se nalazio na meti Udbaša nikada nije uspeo da dobije kako nacionalnu, a tako i boračku penziju.
- Danas sam porodični penzioner tako što sam dobio porodičnu penziju svoje pokojne supruge Marije koja je u penziju otišla sa mesta direktora Izdavačkog preduzeća "Prosveta". Porodični sam penzioner 70 odsto i ratni vojni invalid 90 odsto - zaključuje Dušan Stojiljković.