Ljudi se ovde odriču jedne po jedne stvari. Ne mora letovanje svake godine. Ili ne mora uopšte. Zimovanje – o tome da ni ne pričamo. Mogu čizme i treću sezonu. Jakna ko jakna, kad je bila dobra ovih pet godina biće i šestu.
Večera u restoranu je luksuz. Putovanje, a da nije letovanje, je luksuz.
Odlazak na utakmicu omiljenog kluba je luksuz. Izlazak sa prijateljima je luksuz. A sada smo konačno javno priznali ono što smo nekako godinama ćutke gurali uz koji namrgođeni pogled ili psovku – grejanje je i zvanično postalo luksuz.
Istraživanje udruženja Pobuna pokazalo je da veliki broj građana Srbije zapravo sebi ne može da priušti grejanje.
Grejanje u smislu da je toplo u svakoj sobi, svaki dan, od oktobra do aprila ako je potrebno, da je toplo kupatilo, da ne mora da se isključuje grejalica da se malo prištedi.
Dugo se već kod nas kalkuliše sa tim grejanjem i moli se Miholjsko leto da što duže potraje, a proleće ako može već u februaru da nam dođe.
Kao da je normalno to što kao odrasli ljudi u doba tehnologije i čuda ne možemo sebi da priuštimo vatru oko koje bismo se ogrejali.
Standarda NEMA
Studenti Beogradskog univerziteta okupljeni u udruženju Pobuna već mesecima sprovode ankete koje nam jasno pokazuju koliko smo srozani i koliko je pristojan standard za nas godinama udaljen pojam.
Da li biste za 40.000 dinara nosili pelene na poslu? Radnici u trafikama moraju!
Poslednje u nizu tih istraživanja pokazalo je da nam je grejanje omča kućnog budžeta sa kojom se cinculira i dovija, a da je nekima čak i nedostižno.
Pokazalo je da će 32 % porodica koje imaju malu bebu u ove hladne dane ući sa hladnom dečijom sobom i kupatilom, jer se u kući greje samo dnevna.
Da će četvrtina učenika decembar dočekati u neadekvatnoj obući i odeći za zimu, prema proceni njihovih učiteljica. Pokazalo je i da će skoro 30 odsto studenata narednih meseci spavati u hladnim sobama, a preko dana će se ogrejati u biblioteci.
Ipak, uz sve to dogrevanje, otvaranje vrata da se kupatilo zagreje i uzimanje pozajmica da se pokriju računi za struju i gas, najtužniji deo istraživanja je to da postoji kategorija stanovništva kojoj grejanje nije dostupno i ne postoje cake, trikovi ili pozajmice koje im mogu pomoći da se ogreju kod svoje kuće.
To su penzioneri. Ljudi koji su radili ceo život, da bi dočekali penziju u kojoj ne mogu sebi ni toplu sobu da priušte.
BUS – sigurna kuća za penzionere
Jednom sam čula priču o penzioneru koji se uvek vozio na jednoj istoj gradskoj liniji svaki dan.
Bio je tih, povučen, nije se borio za mesto, ali nije preskakao nijedan dan. Uvek bi nailazio posle 5:00 časova i vozao se do kasno.
Vozač koji je često vozio tu liniju ga je jednom pitao o čemu se radi i šta će on tako star svaki dan na toj liniji.
Penzioner mu je odgovorio da živi sa snajom i sinom, da su nervozni kad se vrate sa posla, a ne kriju da im njegovo društvo ne prija, pa on izađe napolje da se skloni da ne smeta i eto ga tako u gradskom autobusu.
To je bila jedna od najdepresivnijih priča koje sam čula o svršetku života kod nas. Do sada.
Kad pomsilim samo na tu nervozu svih nas koji uđemo, guramo se, psujemo sve u sebi što moramo da koristimo i plaćamo nešto što ne liči na pristojno prevozno sredstvo, i onda vidimo sve te starije ljude koji su uvek tu, pa psujemo još više.
“Kuda više idete”, “Gde ste pošli, svaki dan se vozate tim gradskim, kuda više, kuda?”, svako od nas to pomisli barem desetak puta kada vidi starije ljude u busu. A odgovor je jednostavan i posramljujući za sve nas.
Ne idu nikuda. Došli su tu da se sklone od porodice ili zgreju.
Posle će otići u Dom zdravlja da se dogreju još malo, dok satima čekaju da ih pozovu na merenje pritiska i onda opet u gradski. Uveče će grejalica da se podesi na najmanje, čisto da se ne zapati neko zapaljenje pluća.
Ima li većeg poraza za jedno ljudsko biće?
Na samom kraju života, kada bi trebalo da gustiraš plodove višedecenijskog rada, da uživaš, sumiraš šta si postigao i konačno osetiš taj toliko nedostižan mir, tvoji poslednji dani sabrani su u sivom enterijeru između gradskog busa i čekaonice Doma zdravlja.
Od putovanja i banja si se oprostio, druženje sa drugim penzionerima umesto na tomboli biće u šaragama “dvojke”, a sve ono što si sanjao da ćeš da radiš kad jednog dana budeš bio u penziji – o tome ćeš nastaviti da sanjaš dok posmatraš dobro poznate krajolike kroz prozor busa čiji red vožnje znaš već napamet.
Valjda još i misliš da si srećan jer u gradu barem imaš gradski autobus, a gde bi se sakrio zimi da si na selu, sa 12 hiljada penzije koja nije dovoljna ni za salamu i lekove na mesečnom nivou.
Hajde da ih ne ponižavamo
Na kraju, šta je na nama ostalo da uradimo? Da im taj dovoljno ponižavajući trenutak ne činimo još sramnijim i težim.
Hladniji dani dolaze, pa dok se budete klacakali u busu na putu do posla setite se ovih podataka.
Umesto da prevrnete očima na starije putnike, pomislite da su oni tu da bi se ogrejali. Napravite im mesto, ustupite im sedište, osmehnite se i molite boga da jednog dana ne budete na njihovom mestu.
Ako treba, saslušajte i njihove ničim izazvane priče, jer setite se, taj bus je u tom trenutku njihova dnevna soba.
Dodaj komentar