Tri decenije od pada Berlinskog zida

Kada je uveče kapija otvorena - zid je pao - a stotine zapadnih Berlinaca je dočekalo svoje istočne sugrađane. Te večeri se plesalo, a već sutradan je počelo njegovo pravo, fizičko rušenje.

Pad Berlinskog zida postao je simbol ujedinjenja Nemačke, pada komunističkog režima u istočnom delu zemlje, ali i u celom istočnom bloku.

Zid je bio i simbol Hladnog rata, pa je njegovim nestankom srušena i "Gvozdena zavesa" između komunističkog istoka i demokratskog, kapitalističkog zapada.

Evropska unija ubrzo je preuzela politiku ujedinjenja celog kontinenta, a svet je poneo "talas optimizma" da će budućnost doneti povezivanje i saradnju.

Okolnosti su se poslednjih godina drastično promenile, pa 30 godina posle pada Berlinskog zida svet izgleda daleko podeljeniji - Velika Britanija želi da izađe iz Unije, širi se opasnost od terorizma, migrantska kriza ne jenjava, a iz Evrope stižu sve jači vapaji zbog rastućeg uticaja Rusije i Kine posebno na jugoistoku Evrope.

"Nemojte između Rusije i Zapada izgraditi zid kao što je bio Berlinski", poručio je poslednji sovjetski lider Mihail Gorbačov za britansku agenciju Rojters, uoči 30.godišnjice pada Berlinskog zid, čime je ukazao na opasnost od novih zidova koji se dižu širom sveta.

Kada je reč o Nemačkoj, 30 godina kasnije gradovi poput Berlina, Drezdena i Lajpciga beleže razvitak na svim poljima, ali najveći deo nekadašnje Istočne Nemačke, posebno ruralni delovi, ozbiljno zaostaje za standardom zapada zemlje.

Podseća se da je po ujedinjenju došlo do kolapsa istočnonemačke ekonomije, a milioni ljudi su izgubili posao ili se odselili na zapad.

AP upozorava uspon desničarskog ekstremizma navodeći izborni uspeh desničarske Alternative za Nemačku u tom delu države.

U Saksoniji jačaju i antimigracione grupe i ksenofobija, što je postalo vidljivo po dolasku velikog talasa izbeglica, kada su se mnogi žalili da vlada izdvaja previše za migrante umesto da se dovrši reintegracija istočnih Nemaca.

Nemci obeležavaju pad Berlinskog zida i sećanjem na oko 140 ljudi koji su stradali prilikom pokušaja bekstva za 28 godina njegovog postojanja, dok su mnogi koji su uhvaćeni završili u zatvorima.

Analitičari upozoravaju da ne treba zaboraviti zidove koji su ostali ili su tek sazidani - poput onih između Izraelaca i Palestinaca, SAD i Meksika, ali i onih koje u srcu Evrope podiže Mađarska, "braneći" Šengenski prostor - i ističu da barijere nisu nikada bile, niti će biti rešenje za probleme.

Pad Berlinskog zida je označio i kraj Hladnog rata, ali tri decenije kasnije nove podele su dovele svet u novu vrstu napetosti, kako ga je Gorbačov nazvao - Prohladni rat.

Ampelmenšen, sitnice koje govore o nekadašnjoj podeli Berlina

Trideset godina nakon pada Berlinskog zida, u nemačkoj prestonici koja je decenijama bila podeljena ciglama i bodljikavom žicom, ostalo je malo vidljivih ožiljaka osim onih koji su namerno ostavljeni da podsete stanovnike Berlina i turiste na brutalnu granicu koja je odnela mnoge živote istočnih Nemaca koji su pokušavali da pobegnu na drugu stranu.

Međutim, oni koji pažljivo pogledaju uočiće i druge znakove da je grad nekada bio podeljen na pola: od signalnih svetala do zaštite za šahtove, razlike koje su obeležile Istočni i Zapadni Berlin preživele su i u novom veku, a neke su vidljive čak i iz svemira, preneo je AP.

Poput mnogih istočnih proizvoda, ampelmenšen, bukvalno "mali semafor'', umalo je odbačen nakon pada zida 1989.

Zelena figura sa šeširom širokog oboda koja je govorila Istočnim Nemcima kada mogu da pređu ulicu, bila je suočena sa jakom konkurencijom svog višeg, treznijeg kolege na zapadu.

Ali prevladala je mešavina nostalgije i zdravog razuma.

"Ampelmenšen je znatno svetliji'', izjavio je Derk Ehlert, portparol berlinskog transportnog odeljenja.

Grad je odlučio 2004. da koristi samo istočnu verziju, a sada gotovo dve trećine semafora za pešake u Berlinu ima lik vedrog izgleda koji hoda kada je zeleno ili je ispruženih ruku kada je crveno. On je, takođe omiljen kod turista, pojavljuje se na torbama, privescima za ključeve, pa čak i u obliku gumenih bombona.

Berlinski složeni sistem javnog prevoza sastavljen od autobusa, vozova podzemne železnice, putničkih železnica i tramvaja, bio je strogo podeljen između istoka i zapada do ponovnog ujedinjenja. Međutim, jedan oblik prevoza koji je u potpunosti nestao iz zapadnog Berlina su tramvaji, koji su ostali deo života na istoku grada.

Tokom hladnog rata, most Gliniker koji povezuje zapadni Berlin sa Potsdamom u Istočnoj Nemačkoj koristio se kao mesto za razmenu zarobljenih stranih agenata, zbog čega je dobilo nadimak "Most špijuna", a što je prikazano u istoimenom filmu Toma Henksa iz 2015. godine.

Pošto dve suprotstavljene strane nisu mogle da se dogovore da rade zajedno kada je most zahtevao popravke, svaka ih je vodila odvojeno, tako da su dve nijanse zelene boje na sredini mosta i danas uočljive.

Očekivalo se da će se slaba ekonomija na Istoku približiti ekonomiji kapitalističkog zapada nakon perioda tranzicije, ali brojne razlike su ipak ostale.

Čak će i ljudima koji su počeli da rade nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. godine, penzije biti isplaćivane u zavisnosti od toga sa koje strane sada nepostojećeg zida rade.

U Berlinu postoji veliki broj zaštitnika za šahtove, a neki od njih imaju motive tako dopadljive da su preduzetnici pokušali da prodaju majice sa tim motivima.

Među najneobičnijima su oni koji su preživeli komunistički period, kada je Javno preduzeće proizvodilo poklopce za šahte za ulice Istočne Nemacke. Iako će poklopci za šahte Istočne Nemačke na kraju biti zamenjeni jer ne zadovoljavaju nove standarde, za sada postoji velika količina zaliha.

U mnogim zgradama u Berlinu nije moglo da se živi, jer su bile uništene tokom Drugog svetskog rata, a umesto da pokuša da obnovi stare zgrade, komunističko rukovodstvo na Istoku odlučilo je da stvori ogromne stambene blokove na ivici grada koristeći montažne betonske ploče koje su bile jeftine za proizvodnju i montažu.

Iako ove takozvane montažne zgrade postoje i na zapadu grada, one i dalje ostaju najbrojnije na Istoku.

Turske piljare možete naći u bivšem zapadnom Berlinu, dok su vijetnamske prodavnice zaštitni znak istoka.

Svaka strana privukla je različite grupe migranata posle Drugog svetskog rata.

Njihovi potomci u velikoj meri ostaju u istim delovima grada, mada su "istočnjaci" prihvatili doner kebab, koji je navodno u Berlinu izumeo turski imigrant.

Inače, da se uoči jedna razlika između istoka i zapada potrebna je ptičja perspektiva i vedro noćno nebo: gledano odozgo, naime, ulična svetla u bivšem Istočnom Berlinu deluju nešto više narandžasto, dok su ona u zapadnom delu grada više žute boje, a prema rečima portparola berlinskog transportnog odeljenja Ehlerta, razlika ima manje veze sa vrstom svetla koja se koristi, a više sa opremom.

IFIMES: 1989. kraj Ruske imperije, ali i Jugoslavije

Urušavanje Sovjetskog Saveza - koje je počelo u Berlinu 9. novembra 1989. rušenjem Berlinskog zida, značilo je istorijski kraj Ruske imperije, ali i gubitak geopolitičke važnosti nesvrstane, svetski ugledne Jugoslavije, koja se potom samo spalila u nizu brutalnih genocidnih građanskih ratova i etničkog čišćenja, ocenjuje ljubljanski institut IFIMES.

Autor analize Anis H. Bajrektarević piše da ideja da različite nacije žive skupa saobraćajući na različitim jezicima u (kon)federalnim strukturama je (iako nesavršena) bila jugoslavenska stvarnost, ali također i deklarirasi san Evrope Mastrihta.

On ističe da je zapravo jugoslovenski federalizam je bio jedan od najoriginalnijih, najnaprednijih i najsofisticiranijih modela u celom svetu, i da je, štaviše, Jugoslavija je bila jedina istinski emancipovana i politički slobodna država istočne Europe, i jedna od retkih na čitavom starom kontinentu.

Jugoslavija je na mnogo načina bila jedinstvena evropska zemlja: bez agresivne prošlosti spram svojih suseda, visoko tolerantna prema drugim i drugačijima, kako kod kuće, tako i vani.

Narod Jugoslavije je jedan od retkih evropskih naroda koji se odlučno suprotstavio fašizmu u krvavoj borbi, i to platio izuzetno visokom cenom od 12 odsto svog stanovništva u četiri godine rata. Bio je bio pretežak teret na plećima male zemlje kojoj je zapao golem zadatak vratiti neodgovornu Evropu u ravnotežu, ističe Bajrektarević.

On podseća da je pored Sovjetskog Saveza, Jugoslavija bila jedina evropska zemlja koja se samostalno oslobodila nacizma i fašizma.

(U odnosu na očekivani demografski priliv i veličinu aktualnog stanovništva unutar državne teritorije 1939, najveće žrtve pretrpela je Poljska - 18 odsto, Sovjetski Savez -15, Jugoslavija 12, Nemačka - 10. S druge strane, atlantski krug pretrpeo je sledeće gubitke: Francuska 1,3 odsto, Velika Britanija 0,9 i SAD 0,3).

Autor analize IFIMES-a podseća i da se Jugoslavija takođe odlučno suprotstavila staljinizmu odmah nakon Drugog svetskog rata.

"Bizmark Južnih Slovena - Tito, nametnuo je supersilama tzv. aktivnu miroljubivu koegzistenciju nakon bandungške konferencije 1955, i potom okupio Pokret nesvrstanih (NAM) na osnivačkoj Beogradskoj konferenciji 1961. godine. Stabilni decenijama, NAM i Jugoslavija su direktno smirivali velike sukobe dve supersile i njihovih satelita i balansirali njihove neodgovorne eskapade diljem sveta", navodi Barjektarević.

On podseća da je Jugoslavija bila čvrsti otok stabilnosti umerenosti i mudrosti i u Evropi, na kontinentu najoštrijih ideoloških podela, s vojno suprotstavljenom raspuklinom preko čitavog kontinenta i dok Atlantska Evropa istovremeno stoji iza nekih od najgorih strahota 20. veka - iza Francuske Indokine, Indonezije, Konga, Rodezije, Čilea, do Alžira i Sueckog kanala), i sa svojim južnim krilom kojima dominiraju hunte: Portugala, Španije i Grčke (sporadično i Turske), kao i nestabilne Italije u kojoj vlade desetinama godina ne opstaju u proseku duže od 10 meseci.

Nadalje, jugoslovenski model socijalizma nadahnuo je najveće evropske komunističke partije izvan sovjetske sfere na emancipaciju i tzv. evrokomunizam. Naročito su se španska, italijanska i francuska komunistička partija, te mnoge prekomorske, razvile od proruskih u moderne evrokomunističke popularne pokrete, i to sve uz pomoć jugoslavenskih mislilaca i praktičara.

Na unutarnjem planu, Jugoslavija je imala jedinstveno ustavno ustrojstvo strogo decentralizirane federacije i mnoge njene društveno-ekonomske prakse, kao i široko razgranata i dalekosežna osobna prava i slobode, činili su je uistinu demokratskom.

Koncept samoupravljanja (uz model Samoupravnih interesnih zajednica) u privrednim, socijalnim, jezičnim i kulturalnim pitanjima, privukao je veliku međunarodnu pažnju i divljenje tokom 1960-ih, 1970-ih i 1980-ih godina.

Ipak, nije bilo dovoljno simpatije ni milosti Evrope koja je hitala ka svojoj Uniji da se jugoslavenski narod poštedi užasnih patnji ili da se spasi simbol kojeg je ova zemlja predstavljala kod kuće i u inostranstvu, zaključuje autor analize IFIMES-a Anis Bajrektarević i postavlja pitanje.

"Ko još treba alternativna društva i alternativan način razmišljanja?".