*Kako biste definisali svoju likovnu poetiku?
Nikad je nisam definisao, puštao sam druge da je definišu. Vi ste me pre 30 godina nazvali “majstor poetskog ekspresionizma”, sada je to neki “mišizam”, gajim svoj potpuno osobeni stil i nikad nikog nisam kopirao.
*U čemu je tajna vašeg uspeha?
Nema tajne, ja živim bajku, film, ja sam JA, pratim ono što je lepo, to i osećam, tako i živim.
*Izlagali ste u Milanu, imali ste zapaženu izložbu, a sad izlažete u Veneciji u Palati Zenobio, recite nam nešto više o tome.
U Milano me je pozvao gospodin Đorđo Graso, možda jedan od najuticajnijih likovnih kritičara u Evropi i svetu, on je otvorio izložbu, on je i stalni selektor Bijenala u Veneciji. Drugog novembra otvorena je revijalna izložba 58. Bijenala u Veneciji, prateća izložba na kojoj i ja izlažem. Skupio je nas petnaestak slikara iz celog sveta, svi su svetske veličine, tako da sam veoma ponosan što sam u takvom društvu.
*Baš je gospodin Graso vaš pravac nazvao zanimljivim izrazom.
Da, nazvao ga je “revolucionizam”, ne odnosi se samo na mene nego na jednu grupu slikara koji vraćaju lepotu slikarstvu. Graso ne voli instalacije i ne voli ono što i ja mislim da ne spada u slikarstvo, što je više pozorište, a ne likovna umetnost. Gospodin Graso želi da se lepota vrati u slikarstvo, često mi se dešavalo da mi kažu “meni se vaše slike veoma dopadaju, ali ja se ne razumem u slikarstvo”. Po mom mišljenju, u slikarstvo se razume svako ko je živ, ko oseća život i ko oseća svim čulima. Ja nikad neću slikati ništa od onoga što svaki telefon može da zabeleži ili što kamera može da uradi mnogo brže od mene. Ja slikam ono što nikad nijedna mašina ni na koji način neće moći da postigne, a svaka duša će moći i te kako snažno da oseti.
*U centru Beograda otvarate veliku izložbu 12. novembra, to će ujedno biti i promocija vaše monografije koja izlazi u izdanju izdavačke kuće Dereta.
Nažalost, zbog izložbe u Beogradu neću biti u Veneciji, ali Graso se za sve pobrinuo, on neće moći da bude na mojoj izložbi u Beogradu iako je potpisnik moje monografije. Mislim da će to biti velika izložba, to nije retrospektiva jer na njoj neće biti mojih starih slika koje su po raznim kolekcijama. Mislim da će publika želeti da poseti ovu izložbu jer većina moje publike moje slikarstvo zna preko elektronskih medija, a ovo je prilika da ga vide uživo.
*Ko su autori u monografiji?
Ima ih više. Sjajna Tanja Rapp otvorila je monografiju, a Ivana Martić ju je zatvorila, od kritičara tu su Đorđo Graso, pre svega, Mirjana Živković, legendarna urednica Politike, Maja Živanović, kao likovnikritičar bez premca u ovom trenutku, ima i nekoliko mojih tekstova. Sve sam zamolio da ne pišu jezikom kulturnih emisija koji većina ljudi ne razume, mislim da će se zbog toga svima dopasti, pitka je, laka za praćenje.
*Kakvi su vam utisci sa izložbe u Milanu?
Fantastični. Tamo sam bio okružen vrhunskim slikarima 21. veka, ono što je nekada bio Pariz krajem 19. i početkom 20. veka, to su danas Milano i Venecija. Bijenale u Veneciji uvek na početku i na kraju ima revijalne izložbe, a na jednoj takvoj ja sad učestvujem. Đorđo Graso me je uvrstio u tim slikara koji je sad u žiži interesovanja. Kada je TV Lombardija napravila emisiju o meni u trajanju od 40 minuta, koja je nekoliko puta reprizirana, i po respektu kolega i stručnjaka shvatio sam da sam dospeo u taj krug slikara.Interesantno je da intervju pravimo preko puta hotela Moskva, gde su se za mene desile neke važne stvari. Na prvom spratu hotela supruga me je nagovorila da posle sedamnaest godina ponovo napravim izložbu u Domu vojske, tu sam isplanirao izložbu za Milano, u hotelu sam dobio vest od zajedničke prijateljice da me je Graso uvrstio na Sky TV, i tu mi je stigla vest da ću izlagati u Veneciji.
Gospodin Graso je kao vodeći kritičar dobio emisiju na Sky TV-u, koja je za celu Evropu, a koja će moći i ovde da se prati. Gospodin Graso je dobio termin da predstavi svoj krug slikara, ona će čak biti i prodajna. Taj krug slikara su: Oki Izumi, Fran Bul, Vladimir Mulin, čije su slike u Putinovoj kolekciji, Sara Paconi, fantastične figuracije i kolorita, Ticijana Tardito, Katarina Kaneti, koja je između Milene Barili i starih fresaka, tu su svi vrhunski slikari, ponosan sam što sam u tom krugu.
*Na upravo završenom Sajmu knjiga promovisana je vaša knjiga “Velmer – raznosač ideja”. Šta ovaj naslov nosi?
Knjiga je napisana 1983, godinu dana posle mog legendarnog “Lava”, tj. “Proleće jednog lava”, verujem da ga svi ga znaju. Ovo je po mom mišljenju bolji roman. “Lav” mi je prvenac i zato mi je drag, Velmer nisam napisao za jedan dan, ali je takođe bio nalet inspiracije. On je moj način da predstavim pitanja večnosti i dešavanja, sićušnih delova stvarnosti koji upravljaju našim životima. Kada sam ga ponovo čitao iznenadio sam se kako sam ga dobro napisao (osmeh). Moji romani hvataju neuhvatljivo. To je roman za one koje uživaju u lepim rečenicama, za one koje vole barok i koji vole golu akciju. Ta knjiga je vanvremenska i za sve uzraste, kao i “Lav”. On prati likove od rane mladosti do kraja života.
*Za kraj, kako biste sebe definisali?
Ja sam srećan i zadovoljan čovek koji zna da igra igru života, a život je jedan divan ples, za koji je potrebno i znanje, i opuštenost, i veština. Da bi neko nešto prikazao mora to nositi u sebi. Život se bavi lepim, život je informacija, informacija je emocija, emocija je život. Ja živim bajku, živim svoje snove, uvek sam ih živeo. Recept je jedan jedini: Nikad ne pravite kompromise osim s neprijateljima. Život nije kompromis. Radite sve sa uživanjem, nikad ne trpite, za jednu malu sekundu trpljenja gubite nešto drugo. Uvek sam išao na idealno ili me nije zanimalo.
Pogledajte razgovor:
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR