Dozvoljeni snovi na Teatru snova

Taj prevrtljivi, nepredvidivi, čudesni fudbal. Navršilo se tokom sedmice četiri godine od Partizanovog gostovanja na „San Mamesu“, pukla je petarda bez problema (1:5), tumačila se kao posledica razlike između Superlige i Primere, praćena tehničkom, taktičkom i brzinskom nadmoći Atletik Bilbaa. U jesen 2017. slično je viđeno u Kijevu, naš predstavnik tumarao je mračnim hodnicima Olimpijskog stadiona, dozvolivši da ga u uvodnih pola sata Dinamo pregazi (1:4). U oba slučaja crno-beli su za rivale imali klubove iz prvog šešira i osvajanje bod(ov)a smatralo bi se senzacijom, posebno ako se zna da su oba tima u Beogradu slavila, jedni ubedljivom igrom (2:0), drugi preokretom (3:2).

Opet je Liga Evrope, opet je preko puta nosilac grupe, opet je gostovanje, samo su se vremena promenila, pa crno-beli u Mančesteru odišu optimizmom kakav ih nije krasio ni u Baskiji, kamoli u Ukrajini. Paradoksalno: protiv i-ha-haj jačeg kluba – jednog od najvećih planetarnih – gaje veću nadu nego pred duele sa onima koji su, objektivno, daleko od evropskog krema. Nije reč o tome što je u odnosu na neka ranija izdanja, kad je grupnu fazu završavao „krompirićima“ ili mrvicama, naučio da se takmiči (u prvom slučaju bio u igri za proleće do poslednjeg minuta nadoknade, u drugom ga obezbedio kolo pre kraja), već ga igra hrabri do te mere da jedva čeka duel na Old Trafordu (21 čas, RTS 1, TV Arenasport 1). Igrom je Partizan pobrao simpatije protiv AZ Alkmara, u Kazahstanu, te i u prvom meču sa timom Ole Gunara Solskjera, igrom je napravio iskorak u odnosu na prethodne dve sezone kad je bio negledljiv (čak i tad kad je prezimio neupredivo sa ovim danas), igrom je naterao navijače da mu veruju, igrom je ubedio sebe da može ravnopravno da se nosi sa Crvenim đavolima.

► PARTIZAN – TIM ZA MANČESTER: Savo i na Old Trafordu kreće ofanzivno

Nije li napredak u stavu to što, za razliku od nekih prošlih godina, Savo Milošević smatra da njegov tim može bolje nego u Humskoj, a Strahinja Pavlović odvažno najavljuje kako će crno-beli dati gol Mančesteru na njegovom stadionu? Teško da je to skopčano samo sa krizom identiteta Crvenih đavola i višegodišnjom, ove sezone dokazanom, neprepoznatljivošću. Ima valjda nešto i to toga kako je za samo pola godine Partizan prošao put od ekipe koja se trese u Kruševcu do ove gladne senzacije u domu premijerligaša. Niko ne može da obeća da će se iznenađenje desiti, mada što bi rekao nekadašnji selektor Ilija Petković „niko ne može da obeća i da neće“. Jer, Partizan sa Savom Miloševićem u ulozi glavnokomandujućeg postao je toliko nepredvidiv da samo osam dana posle poraza na Banovom brdu ima snage da između redova provlači ideju o podvigu na Teatru snova. Zato i oni koji su ga osporavali na početku i oni koji su mu sve vreme verovali nestrpljivo čekaju meč četvrtog kola Grupe L Lige Evrope, čak i ako bude poraz, sa daleko manje zebnje nego kad su Ljubinko Drulović i Miroslav Đukić sedeli za komandama Parnog valjka u Baskiji i Ukrajini, jer su unapred bili prežaljeni.

Bude li sličan scenario kad tad – a kakva je razlika između srpskog i engleskog fudbala pokazao je Totenhem protiv Crvene zvezde – ostaće kao „sigurica“ priča o neuporedivim budžetima, jazu između liga, kvalitetu pojedinaca i drugim izgovorima za kojima javnost zna da posegne. Sve i da je u pravu, a često jeste, teško je oteti se utisku da tako smeju da razmišljaju u velikom ili klubu koji želi da se druži sa velikima. Pitajte, na primer, Bibrasa Natha. Pogledajte kako se Izraelac raduje golovima u, ruku na srce, ne preterano važnim utakmicama kakve su bile sa Spartakom i Vojvodinom i postaće vam jasno značenje sintagme „rođeni pobednik“. Natho želi da slavi uvek, nezavisno ko je naspram njega. Takvo razmišljanje ga je dovelo to toga da u dresu CSKA već nadmudri Mančester, doduše onaj plavi, jer je protiv Sitija – koji je i tad i sad iznad Junajteda – vodio Moskovljene do iznenađujućih rezultata u Ligi šampiona. U oktobru 2014. kreiranje akcije koju će Musa i Dumbija završiti pogotkom, pa realizacija penala za remi sa timom Maurisija Pelegrinija (2:2), a mesec kasnije dve asistencije Dumbiji za senzacionalnih 2:1 na Etihadu. Dakle, moguće je...

Uostalom, sam Natho je na Ostrvu znao da postigne gol Čelsiju u Londonu, Rubinu donese trijumf nad Plavcima u Kazanju, matira Totenhem u Tatarstanu i ako opet prikaže deo reporteara možda će to što Miloševiću i Pavloviću stoji na vrh jezika Partizanovi fudbaleri moći i da izgovore malo pre 23 sata. Pogotovo što su motivi nepresušni. Kad i gde će da se pokažu ako ne na kultnom stadionu, u sudaru sa jednim od najprepoznatljivijih brendova sveta, pred publikom koja ceni veštinu, na mestu gde je jedan crno-beli postao „Div sa Old Traforda“? Hoće li da čekaju gostovanja Radniku i Proleteru da pokažu vrede li ili pokušati da se isprse na teritoriji gde se igra ceni. Kakav god ishod bio. Makar i u većem delu javnosti očekivani poraz. Jer, u Bilbao u Kijevu maltene nije igrao ništa, pa je pretrpeo debakle. Ima onih ko će reći da je pretenciozno od njega tražiti iznenađenje, ali posle onakve partije u Beogradu sam je sebi postavio standarde po pitanuju trčanja, borbe i šansi.

Na kraju krajeva: svaki crno-beli imaće motiv više da baš u sudaru sa Mančesterom promoviše klub i sebe, a ostrvsku javnost uveri čime raspolaže. Zoranu Tošiću da pokaže kako je zaslužio više od pet utakmica u dresu Junajteda, Takumi Asanu da ga Arsenal nije tek tako angažovao, Vladimiru Stojkoviću da je mogao da ima bolji tretman u Viganu i Notingem Forestu, Umaru Sadiku da nije promašaj kakvim su ga okarakterisali tokom kratkotrajne epizode u Glazgov Rendžersu, Filipu Stevanoviću da ga je Gardijan opravdano uvrstio na listu 50 najtalentovanijih maloletnih fudbalera planete...

Jer, gde se snovi ostvaruju nego na – Teatru snova.

Foto: shutterstock, partizan.rs