Uputstvo za pisanje lošeg romana

Krenite da maštate: zove vas predsednik Ninovog žirija i kaže: „Čestitam, vi ste velikom većinom glasova ovogodišnji dobitnik..." S tom mišlju krenite da pišete roman, zamešajte lažno i odvažno, milo i gnjilo i sigurni ste da neće ispasti ništa dobro.

Ali, to nije dovoljno. Morate pouzdanim stilskim sredstvima obezbediti bezvredni vek svoje knjige. Zato da odmah saopštimo drugo pravilo za pisanje loše knjige - naizgled paradoksalno. Naterajte vaše čitatelje i čitateljke da gorko plaču nad knjigom. Preterujte u svakom pogledu. Na prvih nekoliko stranica nevešto, ali srceparateljno opišite ljubav života dvoje mladih; vać na trinaestoj strani neka ona sazna da ima rak i da će umreti kroz nekoliko nedelja.

Najstrašnije muke u kojima ona umire možete i obići, ali njegovu patnju nikako. Mora da bude takva da čitalac poželi da se zatrči i glavom udari o zid. Nema veze, što su stari Grci zbog ovakvih spisateljskih stavova bičevali tragediografe na Dionisijama, vi ne morate da brinete: danas sud lošeg ukusa ne postoji u krivičnom zakoniku (a trebalo bi).

No, tu je još malih tajni zanemarljivih spisateljskih mešetara. Roman ovabezno mora imati neku poželjnu ideološku notu. Neka on posle njene smrti postane zakleti spasilac ugroženih životinjskih vrsta, ili neka bude uzbunjivač protiv zagađivača koji greju planetu, ili neka... To svakako ne može da našteti već, i inače lošoj knjizi, a vi možete posle da odete u neku dobro plaćenu nevladinu ustanovu i da kažete da vaš roman nije uspeo zbog vašeg zalaganja, pa možda padne i neko uhleblje. Da čovek zna zašto piše knjige.

Ima tu još malih tajni. Svi loši pisci vole neizvesnost i maštaju o originalnosti. Da vidimo kako prvo stvari stoje s neizvesnošću. Naš ucveljeni aktivista odlazi u Laponiju, ili još bolje u Aljasku. Na aerodromu vidi divnu devojku s kojom razmeni jedan pogled. Onda ode i bestraga daleko živi bledunjavi romaneskni život. Opišite svaku od dosadnih dvanaest godina što je moguće oporije i grkije, jer nakon tuce godina sledi novi sastanak sa „ženom koje nema" - opet na aerodromu. Ljubljenje, zagrljaji, suze - što je dobro za Bolivud ne može biti loše i za vaš roman. Nemoguće je da se milioni tamošnjih gledalaca varaju...

A tu je još preokreta. Ispostavlja se da je ljubav sa aerodroma u protekloj deceniji dobila dete. Dete je - sećate se jakih emocija - teško bolesno. Ima multipl sklerozu i ne može samo ni da jede. On hrabro postaje otac takvog deteta i uključuje ga u svoje antiglobalističke kampanje, ali ne zaboravite i originalnost.

Odjednom se u svet našeg junaka mešaju sećanja na detinjstvo. Pojavljuje se stari plavooki drug iz detinjstva u - naravno - zatočenom Sarajevu. Ma šta prijateljstvo - strast. Naš junak je i biseksualac. Originalno, zar ne? Njih dvojica vraćaju se u mladost. Zajedno idu u motel na Jahorini u kojem provode prave muške trenutke (morate imati naklonost homo-lobija), nakon što su pravdoljubivo antiratno pretresli političku situaciju nasleđa građanskog rata u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Na kraju, kako završiti ovaj idealno loš roman? Ma, nikako. Otvoreni krajevi su neverovatno u modi. Ostavite čitaoca da sam ispiše svoju avanturu, a vi mu obećajte nastavak, naravno ako ovo prvo delo već ne dobije neku zvučnu književnu nagradu.

Ovako pišite i morati postati „đavolski dobar pisac", kako reče jedan od članova aktuelnog Ninovog žirija.