Ovaj hrvatski par je samo jedan dan seo i odlučio: Selimo se u drugu zemlju! Ali evo zašto su se posle godinu dana VRATILI
Činilo se da je odlazak na rad u inostranstvo jedina mogućnost. Jedan hrvatski bračni par je proveo godinu dana u Irskoj, ali se vratio u domovinu. Kažu, kao drugi ljudi.
Komentara 0
- To je jedno jako, jako dobro iskustvo. Uz činjenicu da sam nešto zaradio, stekao sam nešto što je puno vrednije – izgubio sam strah od egzistencijalnih problema, jer sada znam da mogu otići bilo gde i tamo živeti i raditi. Više mi niko ovde ne može reći „ako ti nećeš, ima ko će raditi za minimalac“. Naučio sam da cenim svoje vreme i rad. Više me ne brine šta ću raditi ako izgubim posao, propadne firma ili dam otkaz. To je ogroman teret koji mi je pao s leđa. To je oslobađanje od egzistencijalnog straha u kojem živi većina hrvatskih građana i zato bih preporučio svakome da ode i isproba svoje sposobnosti. Da svi imamo to iskustvo, onda bi i ovde bilo mnogo drugačije – priča Eduard Soudil, koji je u svojim četrdesetim godinama jednog jutra dao otkaz na poslu i otišao u Irsku.
Soudil je 20 godina radio kao novinar. Bio je frustriran stresnim poslom, niskom platom i iscrpljujućim radnim ritmom, zbog čega je odlučio da započne novi život. Na njihovu odluku je presudno uticalo to što je njegova tadašnja devojka, a danas supruga ostala bez posla, piše “Dojče vele”.
- Jedan dan smo seli i porazgovarali. Mnogo prijatelja nam je bilo već u Irskoj. U kontaktu s njima smo dobili informacije da se tamo može zaraditi tri do četiri puta više nego ovde. Veliki je to bio korak, velika odluka. Ostavljaš stare roditelje, prijatelje, svoj način života i svestan si da ideš u nepoznato i da će ti se život sasvim promeniti. Iskreno, odluka nije bila nimalo laka - priseća se Eduard.
Pročitajte još
Tako je par otišao u Irsku, ali nisu ni razmatrali prestonicu Dablin ili Kork, gde ima najviše Hrvata.
- Imali smo sreću što nismo otišli u Dablin, otišli smo u Leterkeni koji je skroz na severu i mali je grad. Veličine je Đakova, ali puno urbaniji i neću reći lepši, jer nema meni ničeg lepšeg od ovog ovde. Za nekoliko dana sam “napredovao” od urednika do domara. Radio sam za agenciju koja iznajmljuje stanove i kuće i mogu samo reći da sam tamo bio vrhunski cenjen, poštovan i plaćen za posao koji sam radio – iskren je Eduard.
KULTUROLOŠKI ŠOK
Odmah po dolasku bilo mu je ponuđeno da radi četiri sata dnevno, ali je odbio jer su posao i bolja plata bili motiv zbog kojeg je otišao iz Hrvatske. Posao mu kako kaže nije bio zahtevan, a na njegovu radnu etiku i kvalitet obavljenog posla nikada nije imao pritužbe.
- Zadnjih četiri-pet meseci radio sam još jedan posao jer sam shvatio da mogu još zaraditi četrdesetak evra dnevno, a novac je dobrodošao. Lako je kad posla ima i kad se prema vama korektno odnose – ukazuje Eduard.
On je dodao da mu je hrvatski pasoš bio svojevrsna preporuka za posao, jer su hrvatski građani cenjeni kao vredni i odgovorni radnici u inostranstvu.
- Kada smo odlazili nismo nikad rekli da se više nikad nećemo vratiti u Hrvatsku. Otišli smo da vidimo kako je i da nešto zaradimo. Da pokrijemo dugove koje smo imali ovde. Imali smo neplaćenih računa... Sve dugove koje smo neminovno nagomilali u Hrvatskoj vratili smo za tri meseca i još kupili i automobil – ističe Eduard.
On je život u Irskoj opisao kao veoma ugodan i lep. Kako sam kaže, čovek iz Hrvatske oseti svojevrstan kulturološki šok kada ga u banci dočekaju kao najboljeg prijatelja, iako je potpuni stranac tek sišao s aviona i nikad mu se nije dogodilo da mu "fali jedan papir".
Pročitajte još
- S 19 godina sam se počeo baviti novinarstvom, bio sam svestan da se ne mogu tamo baviti tim poslom, ali sam živeo u uverenju da ne znam ništa drugo da radim. Ono što je bio moj hobi dok sam bio novinar, drvodeljstvo, obrada metala, rad sa strujom... naučio sam iz preke potrebe da ne moram plaćati majstore i sasvim mi je bilo dovoljno da se snađem. Daleko od toga da sam bio vrhunski majstor, ali sam shvatio da znam raditi puno drugih stvari – navodi Eduard.
Dok je u Hrvatskoj bila bitna diploma, tamo se pokazalo da je bitnija volja za rad. Eduard kaže da ga u Irskoj niko nikada nije pitao kakvu je školu završio.
- Poslodavac je spreman da uloži u tebe, da te edukuje o svom trošku i daje ti priliku u skladu sa tvojim sposobnostima. Za godinu dana me niko nije pitao za diplomu, izvod iz matične knjige rođenih i potvrdu o nekažnjavanju – ističe on.
POVRATAK
Eduard se sa ženom vratio u Hrvatsku, ali se sada dobro snašao i u domovini. Radi bolje plaćen posao kojim je zadovoljan, a ako ikad „zaškripi“, u Irskoj ga čeka posao. Ipak, on priznaje da bi u slučaju neke nevolje ovaj put otišao negde bliže.
- Irska je odlična, ali ima jednu manu – daleko je. Onaj ko radi u Minhenu može skoro svaki vikend provesti u Osijeku, a to je velika stvar kada pritisne nostalgija – ukazuje Eduard.
Pročitajte još
Njegova supruga Lea rođena je u Nemačkoj, živela je u Londonu i rad u stranoj zemlji nije joj nepoznanica.
- Posao sam pronašla odmah. Prvo sam radila kao sobarica, a kako su videli da znam nekoliko stranih jezika, prebacili su me na recepciju – priča Lea, dodajući da ne žali što se upustila u ovakvu avanturu sa suprugom.
- Za moje tri nedeljne plate kupili smo polovnog “mini kupera”, što se u Hrvatskoj ne može ni u ludilu. Velike su razlike u životu ovde i tamo, ali kad se sve stavi na papir, kod kuće je ipak najlepše.
MALTA I GIBRALTAR
Odlazak je bio promišljen, ali povratak impulsivan. Odlučili su se u jednom danu. Par ima odraslu decu koja su ostala u Hrvatskoj, a Lei je nedostajala njena kuća jer kao podstanar nije mogla „zakucati ni ekser gde želi”. Kako navodi DW, Irska je izrazito socijalna država, od dečjih dodataka do rada na pola radnog vremena i kad država sufinansira primanja do visine garantovanog minimalca. Ipak, sve ima drugu stranu, a u Irskoj su to visoki troškovi stanovanja i klima.
Trenutno su popularni Malta i Gibraltar, gde se može zaraditi, ali je stanarina daleko niža a vreme lepše. Ovakve informacije se brzo šire među “pticama selicama” kojih je u Hrvatskoj sve više – ljudi odlaze na godinu ili dve kako bi rešili finansijske probleme koji tište većinu građana u zemlji, a onda se vraćaju.
- Svako bi trebalo na neko vreme da ode odavde, zbog sebe barem. Malo proširiti horizonte, videti kako stvari funkcionišu negde drugde i obogatiti svoja iskustva. No, ipak je najlepše vratiti se – zaključuje Lea.