Kolekcionarska priča: Ono kad za 1.000 evra i deset godina dobiješ sve od Nanta, preko Mančestera, do Reala

U proleće 1966, na stanicama tada cenjenog klupskog glasila „Partizanovog vesnika“, Milutin Šoškić je decidirano poručio: „život dajem za trofej L'Ekipa“, što je trebalo da simbolizuje koliko je crno-belima stalo da postanu prvaci Evrope.

Zastali su na poslednjoj stepenici, sapleo ih je Real Madrid, zbog čega trijumf nad Mančester junajtedom i dan-danas, 53 godine kasnije, ostaje upisan kao najveći trijumf kluba. Tog 13. aprila 1966. u Humskoj beše 2:0 za tim Andulaha Gegića, a sećanje na čudesni put „beba“ do finala Kupa šampiona živi, između ostalog, i u privatnom muzeju Nenada Krstića, osvedočenom navijaču i kolekcionaru, posedniku maltene svih ulaznica za mečeve protiv Nanta, Verdera, Sparte, Mančestera i Reala. Sve sem jedne.
„Najskuplje sam platio kartu za finale u Briselu, sa Madriđanima. Čak 300 evra. Nije replika, ni falš. Čist original. Ona sa polufinalnog okršaja sa Mančesterom u Beogradu je baš retka, samim tim i skupa, za nju sam morao da izdvojim 100 evra. Nije problem, volim kolekcionarstvo, volim i Partizan, ali me čudi kako ih je malo u opticaju ako je stadion pre 53 godine bio krcat. Paradoksalno je i da je ulaznica za meč na Old Trafordu sedam dana kasnije nabavljena po skoro tri puta jeftinijoj ceni, od oko 30 funti“, priseća se Krstić, koji je tokom devedesetih počeo da skuplja suvenire, da bi se poslednjih deset godina ozbiljno posvetio hobiju, do te mere da je, kako kaže, postao opsednut.

Uložio je celog sebe: energiju, vreme i novac. Ne žali, jer ima uspomene, iako ga je želja da kompletira „seriju ’66“ koštala i živaca i para.
„Samo da bih nabavio ulaznice sa kompletnog puta Partizanovih beba do finala na Hejselu morao sam da izdvojim blizu 1.000 evra, sve sa raznim troškovima. Primera radi, ona iz Praga sa gostovanja Sparti, dostigla je cenu od 100 evra, čini mi se da je jedini imam u Beogradu. Za revanš sa Česima dao sam oko 50, dva susreta sa Verderom 50 i 80 evra, Nant me je koštao 100 evra, a jedino mi nedostaje ulaznica sa duela u Francuskoj. Uporan sam, pokušaću i nju da nabavim“.

Kakav je zaljubljenik u Partizan i koliko ceni prošlost od koje mnogi okreću glavu dokazuje još jednim primerom iz epohe u kojoj je savladan Junajted.
„U kolekciji posebno mesto zauzima značka pravljena baš posle duela sa Mančesterom i plasmana u finale. I to u organičenom tiražu. Nosili su je isključivo fudbaleri na reverima sakoa, dok su putovali za Brisel. Pravljena je u Beču, nema ih više od 15-20, a jedna me je koštala 200 evra, baš zato što predstavlja raritet u kolekcionarskom svetu“.

Većinu suvenira moguće je nabaviti posredstvom specijalizovanih sajtova za kolekcionare, I-bej i Delkampe. Na njima se cene zvaničnih programa za utakmice kreću od 30 do 50 evra, ulaznice staju od 50 do 100 evra, dok su one sa finala Kupa/Lige šampiona fiksirane na 300 evra.
„Dešavalo se da mesecima čekam da se pojedine ulaznice pojave u ponudi. Onda kreće ludilo. Najpre licitacija, u kojoj iz Srbije moram da se nadmećem sa platežno moćnijim kupcima iz Francuske i Engleske, čija primanja su između 3.000 i 4.000 evra. Najteži problem je naći artikal koji me zanima, teško je i nadmašiti konkurenciju, dok je transakcija najlakši deo posla. Mada, i to zna da bude stresno. Primer je kupovina jedne od prvih znački Partizana u istoriji. Datira iz 1957, našao sam je posredstvom interneta, na licitaciju je stavio Izraelac i tražio 270 evra, što je uz troškove dostave naraslo na 300 evra. Dani su prolazili u iščekivanju, odlazio sam u poštu svakog jutra, ljudi me gledali ispod oka, pošto sam se raspitivao da li je stigao paket iz Izraela. Posle osam dana pomislio sam da me lik 'odradio', možete misliti koliki mi je kamen pao sa srca kad sam ugledao poštara na vratima i kad mi je saopštio da je stigla pošiljka. Dešavalo se i da neće stranci da šalju suvenire u Srbiju, smatrajući je nesigurnom teritorijom. Bilo je i primera da urednim sve platim, a dobijem lažnu ulaznicu, čemu obično pribegavaju ljudi iz zemalja okruženja. Balkanci“.

Skoro 40 godina praćenja Partizana u zemlji i inostranstvu, kao i dvadesetak godina kolekcionarstva omogućili su Nenadu Krstiću da ima čime da se pohvali.
„Posedujem kolekciju od 218 dresova nošenih na utakmicama. Pojedini su leteli preko ograde, neke sam dobijao na poklon, neke skidao sa igrača. Otuda u ormaru čuvam one koje su nosili Mance, Vokri, Milko, Omerović... Skupio sam više od 500 postera, nekoliko desetina šalova, kapitenskih zastavica, ulaznica sa domaćih, gostujućih i inostranih utakmica, značke, plakete, priveske, ukrasne tanjire, olovke, bilo što sa grbom kluba mi je interesantno. Stare novine, zvanične programe sa utakmica...“

I gde sve to stane? Kaže da je momačku sobu u porodičnoj kući na Vidikovcu pretvorio u privatni muzej, a da neke suvenire čuva nadohvat ruke, u stanu na drugom kraju grada.
„Gajio sam ideju da sve što imam poklonim klubu. Pre desetak godina su me u kancelariji primili tadašnji generalni sekretar Gordan Petrić, sportski direktor Ivan Tomić i trener Slaviša Jokanović. Znali su da sam poznat u navijačkim krugovima, mislili da ću nešto da im tražim. Počinju obazrivo. Kažu: 'Šta želiš'? Bez uvijanja, uzvratim da mi je želja da doniram kolekciju suvenira klubu. Sva trojica prasnu u smeh. Gledam njih, gledam sebe, pitam ih: 'Ljudi, da nisam ja smešan?' Smire se, pa kažu lepo: „Čekaj, čoveče, ovde svi dolaze nešto da uzmu, ti si prvi koji je rešio da ostavi klubu“. Šta tražiš za ovo, pitaju? Rekoh, samo plaketu da sam donirao suvenire Partizanu. Tajac. Opet me gledaju, ovoga puta ozbiljnije, pa objasne: 'Vidi, čak i kad bi doneo to bi se razgrabilo za dva dana na stadion, ništa ne bi ostalo, bolje čuvaj, sačekaj neka bolja vremena'“.

Sa ove vremenske distance deluje kao pametan predlog, iako poenta kolekcionarstva nije čuvati za sebe, nego pokazivati.
„Najžalije mi je što pravo bogatstvo stoji po ormarima, fiokama, skuplja prašinu. Umesto da bude izloženo u muzeju ili trofejnoj sali. Ako može Real Madrid da pravi spektakl od kopačke kojom je Peđa Mijatović postigao gol za titulu prvaka Evrope, valjda može i Partizan nešto slično da napravi. Da vide ljudi čime sve raspolažemo, kakvu smo istoriju gradili. Pre godinu i po dana pomogao sam promociju novog Nakijevog dresa tako što sam iz kolekcije izvadio deset dresova tog proizvođača iz različitih epoha. Bilo bi lepo kad bi oni negde stajali izloženi, a ne da vise na ofingerima. To je za mene sveti gral. Bilo bi korisno da i drugi ljudi imaju pristup istoriji, evociraju uspomene na lepe dana Partizanove prošlosti. Da zajedno čekamo vreme kad će opet doći“, zaključio je Nenad Krstić u osvit novog duela crno-belih i Mančestera.

Pogledajte novu epizodui serije Ekipizza...