Zatekli smo je sa koricom hleba i šakom lekova: Baka Mira (71), izbeglica sa Kosova, živi u ruševini bez vode i struje

MIRA Simonović (71), iz Đakovice, trinaest godina provodi u sobičku nekadašnjeg internata leskovačke Poljoprivredne škole bez struje, a od pre četiri godine ostala je i bez vode. Potpuno propao Dom učenika sada je dom ovoj teško bolesnoj ženi, ali ona život u njemu opisuje kao "boravak u nekakvom logoru". Izbeglice sa Kosova i Metohije su odavde raseljene odavno. Ispraćala ih je Mira i radovala se njihovom novom životu nadajući se da će doći dan kada će joj se osmehnuti takva sreća. Prolazile su godine. Mirina očekivanja postojala su sve manja, ali u njoj još uvek tinja nada da će starost provesti u stambenom prostoru dostojnim čoveka.

Međutim, i dalje ima zahteve od kojih ne odustaje.

Zbog blizine reke jutarnja magla pokrila je veći deo ogromne zgrade na periferiji Leskovca. Tišinu, kao u nekom horor filmu, prekidaju jata crnih gavrana. Dok prilazimo objektu prati nas nekoliko pasa lutalica. Zbog visokog rastinja teško pronalazimo ulaz do koga se stiže uskom stazom prekrivenom ugaženom požutelom travom. To je jedini znak da ovde neko živi iako nam je teško da u to poverujemo. Pred zgradom tek nekoliko cepanica drva za ogrev.

Ulazimo u veliki hol. Za nama se čuje škripa polomljenih "leptir" vrata. Hladnoća se uvlači pod kožu. Pogled ka stepenicama, pa na delove plafona koji su završili na podu.

Vičemo: "Ima li koga?". Sreće nas Boro Marjanović (55). On, kako kasnije saznajemo, deli Mirinu sudbinu. Vodi nas do jedne od mnogo soba. Kuca i otvara vrata. Miru zatičemo sa koricom hleba u ruci. Izvinjava se, kaže mora nešto da pojede pre nego što popije hrpu lekova. Otvara propala balkonska vrata. Svežina zamenjuje ustajali vazduh u sobi potpuno crnih zidova. Stidljivo nudi jedinu celu stolicu. Mnogo plastičnih flaša napunjenih vodom svuda oko nas. Na zidu kalendar od pre nekoliko godina. Na stolu i podu dve saksije sa cvećem. Mirina ljubav iz mladosti.

Mira se plaši da prezimi među ovim zidovima

- Prošla sam golgotu! Sa majkom sam iz Đakovice došla samo sa jednom torbom. Dok je bila živa, sa njenom penzijom i mojom "privremenom naknadom" iznajmljivale smo stan i kućile se kako znamo. Kada je umrla morala sam da se snalazim, jer nisam imala za kiriju. Tek što sam stigla ovde isključena nam je struja, a od pre četiri godine, kada su zbog mraza popucale cevi, nemamo ni vodu. Mnogo je teško. Od mukotrpnog rada obolele su mi noge, a imam i veliku kilu koju lekari ne smeju da operišu, a i gde bih posle operacije u ovu prljavštinu i među bube - jada se Mira dok pokazuje federe koji su istrčali iz kreveta na kome spava.

Ova teško pokretna žena kaže da je radila u đakovačkom sudu i da je u međuvremenu ostvarila pravo na penziju. Tih dvadesetak hiljada dinara sada troši na preživljavanje, lekove i taksi da bi stigla do lekara. Nadala se nekom "normalnom smeštaju" koji nije dobila kad je bila mlađa.

- Stanove su dobijale porodice, a ja sam sama. Nemam nikog svog. Prednost su imali i bolesni, a ja sam tada bila zdrava. Kad sam se razbolela nudili su mi otkup seoskog domaćinstva, ali to bi za mene bila smrtna presuda. Zbog bolesti ne mogu daleko od bolnice i lekara. Molila sam da mi daju neki smeštaj na korišćenje negde na periferiji grada, ali od toga nije bilo ništa. Sa novcem koji nude ne mogu da nađem ni normalnu kuću na selu, a tek u gradu. Stara sam. Da ih popravljam ne mogu iako su nudili i novčanu pomoć za to. Sada kažu da sam ovde ilegalno, jer je "kolektivni centar" odavno zatvoren, i da treba da ga napustim. Gde da idem? Ne znam ni sama - ističe naša sagovornica.

Pročitajte još: Od izbegličke kolone do doktora nauka

Plaši se da još jednu zimu provede ovde i dodaje da zbog svoje sudbine nije ljuta ni na koga. Pisala je na mnogo adresa, pa se nada pomoći dobrih ljudi i države kako bi bar ovo "malo preostalih godina provela u miru". Pozdravljamo je. Silazimo nazad u dvorište. U nozdrvama nam je još miris vlage koji je osvojio celu zgradu. Još uvek pod utiskom, okrećemo se ka ovom potpuno devastiranom, nekada lepom zdanju. Propalo je pod težinom teških sudbina mnogobrojnih izbegličkih porodica. Pozdravljamo se i sa Borom koji nam na rastanku nudi šaku oraha. "Tvrd je orah voćka čudnovata...", ali je čovek i od oraha tvrđi.

U internatu je i Boro Mihajlović, iz Prizrena

SPREMNI DA POMOGNU

U LESKOVAČKOM Povereništvu za izbeglice i migracije ističu da su Boru i Miri nudili nekoliko rešenja, ali da su oni sami odlučili da ostanu u zvanično zatvorenom kolektivnom centru. U njemu su, kažu, svojevoljno i ilegalno.

- Pored otkupa seoskih domaćinstava i stanovanja u zaštićenim uslovima, na jednoj od lokacija u gradu, Miri smo nudili i smeštaj u Gerontološkom centru, ali ni te opcije nije prihvatila. I dalje smo otvoreni da zajedno tražimo rešenje za trajno zbrinjavanje koje će biti prihvatljivo za njih - ističe Žaklina Cvetković, iz Povereništva i do kraja godine najavljuje još jedan konkurs za otkup dva domaćinstva.

Propali plafoni nekadašnjeg internata

BOJE SE ZIME

BORO Mihajlović je iz Prizrena. U internatu je dve godine duže od Mire. Dok je mogao, radio je na građevini i nadničio kod ovdašnjih povrtara. Onda se i on razboleo. Sada preživljava od osam hiljada dinara koje dobija od države.

- I kada ložimo, zidovi budu mokri. Toliko je hladno. Vodu teglimo iz štale Poljoprivredne škole. Nije ni čudo što se Mira iskilavila. Pomažem joj koliko mogu. I ona je o meni, bolje nego o bratu, brinula kada sam "pao u krevet". Ponekad se i posvađamo i tako. Ide život. Borimo se, ali za nas budućnosti nema, samo Miri to nije jasno - skeptičan je Boro.

Napuštena zgrada nekadašnjeg internata Poljoprivredne škole