Balkan kao kolateralna šteta Makronove želje za dominacijom u Evropi

U zajedničkom autorskom tekstu za EUObzerver, autori su naveli da je EU prekršila obećanje, a posle dva odlaganja Francuska je otišla još dalje i zadržala ceo kolektivno dogovoreni proces proširenja kao taoca, zahtevajući da se pristupni metod ponovo promisli pre nego što počnu pregovori sa aktuelnim kandidatima, Severnom Makedonijom i Albanijom.

Ako neodređeni zahtev Francuske opstane, proširenje će za one koji još nisu počeli pregovore ispariti, a za one koji su već u procesu, poput Srbije i Crne Gore, uslovi će biti zamućeni, pre nego razjašnjeni na koristan način, navodi se u tekstu.

Konačno, navode Basuner i Vogel, postoji ozbiljan rizik od povratka bivšeg premijera Nikole Gruevskog na vlast u Severnoj Makedoniji, na vanrednim izborima koji su raspisani za april, nakon francuskog veta.

Pod naslovom „Makron prekršio obećanje Balkanu u želji za dominacijom u EU“ autori navode da francuski predsednik zapravo ne želi da reformiriše proces proširenja već želi da ga uništi i dodaju da ga je prošlonedeljni Evropski savet znatno približio tom cilju.

Suprotno mnogim očekivanjima, Makron nije ni trepnuo kada se suprotstavio nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, a čvrsto se držao i protiv gotovo svih ostalih država članica, insistirajući na tome da se odluka o otvaranju pregovora odloži dok se ne preispita politika, dodaje se u tekstu.

Francuska smatra da ni Severna Makedonija a posebno Albanija, nisu dovoljno napredovale za početak pregovora o članstvu i da proces pristupanja nije više adekvatan zadatku. Nijedan od tih argumenata nije sasvim bez osnova, ali oni ne daju pravu sliku, navode Basuner i Vogel.

Način na koji je Franuska iznela svoje tvrdnje, bez preciziranja šta dva kandidata treba da urade da bi ispunili njene zahteve i bez specifičnih predloga kako da se reformiše proces sugeriše da je za Makrona u pitanju liderska uloga Francuske u postbregzitovskoj EU, a balkanske države i proces proširenja samo su kolateralna šteta u njegovom pokušaju da ostvari nadmoć.

Ako EU i dalje pregovara o pristupanju sa Srbijom i Crnom Gorom nema objektivnog razloga zašto to ne bi učinila i sa Severnom Makedonijom i Albanijom, dodaje se u tekstu.

Autori navode da je raspoloženje u EU trenutno mračno, nekoliko neliberalnih demokratija je u nastajanju i sve su postale članice EU 2004. ili kasnije, ali argument da bi EU zbog toga trebalo da blokira proširenje je kratkovid. U suštini borba za vrednosti i standarde u zemljama proširenja sastavni je deo borbe za iste vrednosti i standarde unutar Unije.

Kontradiktorno za predsednika koji se na EU horizontu predstavio kao anti-Orban, Makron se efikasno povezao s Orbanom i ostalim neliberalima na periferiji EU. Medju njima je i predsednik Srbije (Aleksandar) Vučić.

Tu je, dodaju autori, i Makronova otvorenost za etničko-teritorijalne promene granice počev od „zamene teritorija“ koju su predložili Vučić i njegov nedavno oslabljeni kosovski kolega, predsednik Hašim Tači.

Po tom pitanju, Makron se čak efikasno udružio s američkim predsednikom Donaldom Trampom protiv Merkel. Kao takav, on čini nacionalnu populističku bolest – i sve njene propratne efekte uključujući poricanje klimatske krize – jačom, a ne slabijom u Evropi, navode autori i dodaju da će se Makron, ako veruje da će ga ta politika zaštiti, verovatno razočarati.

Neoliberali u Evropi su ujedinjeni i koordinisani i izvan granica članica EU i izvan granica Evrope.

Makron, čini se, veruje da može bolje da brani svoju viziju EU kao tvrdjave Evrope izbegavanjem saveza s popularnim eksponentima temeljnih vrednosti EU izvan njenih redova.

Ta politika je osudjena na propast – slabljenje Evrope u trenutku kada joj je potrebno da se konsoliduje oko svojih temeljnih vrednosti kako bi se suočila sa društvenim i civilizacijskim izazovima bez presedana.