Pomisliti samo na trčanje, kakve slike vam se prve jave? Tip u likri koja dahće po kraju ili možda trijumfalni ulazak u finiš na Londonskom maratonu?
Jesu li to bolne noge narednog dana posle prvog odlaska na pokretnu traku u više nedelja ili osećanje samozadovoljstva kad vaš brojač pređe 10.000 koraka u jednom danu?
Za neobaveznog trkača, možda. Ali za ljubitelje ultramaratona - sve što je više od 42 kilometra, uobičajene razdaljine za maraton - to znači nešto ekstremnije.
Ovi izdržljivi trkači guraju tela i umove do krajnjih granica, često trčeći 160 kilometara ili više. I čini se da je to istinski globalni sport, jer se trke organizuju svuda, od Saharske pustinje - Marathon des Sables od 254 kilometra - do Comrades Marathon od 87 kilometara u Južnoj Africi.
A sad je u žižu javnosti došla i Velika Britanija, zbog trke od 111 kilometara duž Hadrijanovog zida u događaju koji se, prikladno, zove Zid.
A „udario sam u zid" izraz je koji trkači koriste kad osete da ne mogu dalje. Ali, danas se čini da ga oni probijaju u gomilama - ultramaratoni navodno rastu po popularnosti, a jedan čovek koji vodi internet stranicu sa popisom svih kaže za britanski Gardijan da je primetio povećanje od 1.000 odsto u broju ultra-dugih trka širom sveta.
Neki iz sveta ultramaratonaca pripisuju taj rast veoma milenijumskom razlogu - ultra-trkači kače slike svojih trijumfa na društvene mreže, što zauzvrat podstiče njihove prijatelje da pomisle da i oni mogu isto.
Razgovarali smo sa šest ultramaratonaca iz Velike Britanije i drugih zemalja o tome šta ih motiviše da trče tolike razdaljine - od žene koja je bukvalno trčala bežeći od narkomanske zavisnosti i mladog preduzimača koji želi samoću, do onih koji trče da bi preboleli traumu i srušili rodne granice.
Pre mog prvog maratona, bila sam toliko nervozna zbog toga što nisam sigurna da mogu da ga završim da sam jedva funkcionisala. Osećala bih stres od same pomisli na njega.
Pokušala sam sve što mogu da se umirim pre velikog dana, uključujući hipnoterapiju. I zato niko nije bio više iznenađen od mene kad sam otkrila da je ultramaraton nešto što me je najviše opustilo u životu.
Pristala sam da trčim prvi ultramaraton prošle godine sa jednom od najboljih prijateljica. Delovalo je kao dobar povod da se pobegne iz grada.
Vrlo brzo sam otkrila da je to jedno od društveno najprijatnijih, najopuštenijih trka na kojima možete da učestvujete. Zamislite da provedete 16 sati na svežem vazduhu i da ne morate da radite ništa drugo sem da stavljate nogu pred nogu. Za mene je to blaženstvo.
Nema istog pritiska jurenja rezultata, kao na normalnom maratonu, nije impresivno vreme, već pređena razdaljina. Ljudi vam zapravo tapšu kad ih preteknete. Možete da džogirate s istim ljudima satima i, ako vam prija, da ne progovorite ni reč, to je jedno veoma zenovsko iskustvo (ako ne računamo fizičku patnju, naravno).
Posle nekih sat vremena, počinjem da osećam kako mi se um smiruje i tad krećem da se ubacujem u zonu i meditativno stanje. Nakon toga sam krajnje opuštena - nemam energije da se naljutim ni zbog čega! Srećnija sam i manje istresirana osoba dok trčim.
Do dana današnjeg, moje telo pokušava da me spreči da trčim. Mislim da je to reakcija na traumu koju sam doživela tokom mog prvog ultramaratona. Bila sam na trci u Nepalu i, drugog dana od šest, napao me je potpuni neznanac.
Nisam želela da završim trku, ali išla sam da trčim u sećanje na prijateljicu koja je oduzela sebi život nekoliko godina ranije. Tako da sam je ipak završila.
Ponekad krenem da trčim i čitavo moje telo se zamrzne još pre nego što izađem na vrata. Prvi put, moj pas je bio u svom trkačkom amu, držala sam joj uzicu u ruci i samo stajala u vlastitoj trkačkoj opremi.
Ali nisam mogla da se pomerim ni za milimetar. Desilo mi se nekoliko puta od tada. Prvi put mislim da sam stajala tako skoro dva sata pre nego što je moj pas skočio i trgao me iz tog stanja.
Sada je trčanje postalo sastavni deo mog oporavka - zajedno uz terapiju. Posle napada, odlučila sam da ponovo pridobijem trčanje kao nešto izrazito svoje - trčim da osnažim sebe i povratim kontrolu. Nisam još spremna da se suočim sa sledećim ultramaratonom, ali biću.
Kad trčim, isključim sav stres iz spoljnog sveta. Introvertan sam po prirodi i treba mi da ostanem sam sa svojim mislima da bih uspeo da se izborim sa životom.
Moje razmišljanje postane kristalno jasno i neprekinuto kad trčim, beg od distrakcija mi pomaže da dobro promislim stvari, postajem odlučniji, omogućuje mi da radim na vlastitoj emotivnoj inteligenciji - što su zaista važne osobine za jednog preduzetnika. Većina mojih velikih poslovnih proboja desila se dok sam trčao!
Tehnologija me strašno ometa - moguće je, preko društvenih mreža, biti povezan sa ljudima 24 časa dnevno. Meni je to previše. Samoća trčanja daje mi moju dnevnu dozu praznog prostora - to je jedino istinsko 'vreme sa samim sobom' koje dobijam.
Počela sam da trčim na duge staze pre šest godina, da bih prebolela tešku vezu. Dalo mi je jasan putokaz kako da počnem da radim stvari u kojima uživam.
Da skratim priču, dala sam otkaz na poslu u finansijama da bih proučavala rodne stereotipe u trčanju - a moje istraživanje od mene zahteva da izađem na teren, što obožavam!
Tokom dugog trčanja ne znate šta će se dogoditi i u određenoj meri morate da se odreknete kontrole, u čemu nisam uvek dobra u ostatku života. Ali lično se sada mnogo bolje osećam.
U martu sam učestvovala u Projektu brzine, izuzetno napornoj trci od 579 kilometara od Los Anđelesa do Las Vegasa.
Iskustvo tako duge trke zaista je teško preneti drugim ljudima, ali najveća stvar koju sam naučila iz ulatramaratona jeste koliko sam otporna. Na trenutke je veoma teško i dosadno, i osećam se kao da ne napredujem, ali ima trenutaka kada se osećam fantastično i kao da letim!
Počela sam da trčim pre nekoliko godina, kad sam videla da moje cimerke trče svaki drugi dan, rano ujutro. Nisam trčala otkad sam bila veoma mala zato što je grad u Avganistanu u kom živim veoma konzervativan prema ženama i njihovim aktivnostima.
Jedno jutro sam ih pitala da li mogu da pođem s njima i istrčala sam 10 kilometara u cugu. Tad sam prvi put osetila koliko je oslobađajuće trčati u prirodi - moje prijateljice su se iznenadile da mogu da održim korak s njima.
Tad su mi rekle da treniraju za ultramaraton od 402 kilometra u Šri Lanki, nisam verovala koliko je kul što dve avganistanske devojke učestvuju u jednoj međunarodnoj trci! A sada sam ja uradila isto.
Zbog trčanja imam utisak da ne postoji razlika između prava žena i muškaraca u Avganistanu. Želim da muškarci u našem društvu shvate da učešće žena u sportu nije tabu i da možemo da trčimo iste razdaljine kao i muškarci.
Želim da pomeram granice. Moja partnerka u trčanju i ja smo čak trenirale svake noći tokom Ramazana, trčeći uveče posle prekidanja posta.
Sa 27 godina, bila sam uhapšena i provela sam noć u zatvorskoj ćeliji. To je bilo najgore iskustvo u mom životu i uplašilo me je toliko da sam se skinula sa droga.
Upala sam u loše društvo u srednjoj i počela žestoko da se provodim. Ubrzo sam otpočela vezu sa tipom koji se radio metamfetaminima i navukla se i sama prilično brzo.
Na kraju su nas uhapsili. Stavljena sam u šestomesečni program odvikavanja, gde sam svaki dan morala da idem na sastanke Anonimnih narkomana. Posle šest meseci, bila sam čista.
Sada sam čista već 25 godina. Počela sam da trčim zato što sam tražila nešto što će mi zameniti droge. Istrčala sam 10 kilometara iz hira nakon što sam videla letak za trku i tri meseca kasnije trčala sam prvi maraton. Ultramaratoni su usledili ubrzo posle.
Trčala sam trke od 169, 320 i 480 kilometara. Kad konačno prestanete da trčite posle tolikih pređenih razdaljina, osećate se sjajno.
Postigli ste nešto ogromno i u fazonu ste: 'Vidi ti to!' Definitivno me to radi. Ja sam jedna od desetak osoba na svetu koja je istrčala 161 kilometar više od 100 puta. Definitivno možete da kažete da sam se navukla.
Hana Prajs i Sofi Hejdok
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Miks
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar