Nisu “kocke” nego futbolej

Na desetak minuta vožnje od Bečeja, na zelenoj livadi okruženoj gustim krošnjama, prijatelji kreću u tradicionalno zadirkivanje posle jedne od partija. Uobičajeno posle partije fudbala ili bilo kog drugog sporta, s tim da se u ovom slučaju ne radi o nečemu poznatom širim narodnim masama. Jer Bačko Petrovo Selo rodno je mesto sporta za koji njegovi tvorci veruju da može da postane globalan – futbolej (footballey).

Najjednostavnije rečeno, to je svojevrsna kombinacija fudbala, tenisa i odbojke (”Nožni tenis na terenu za odbojku”, kako kažu). Igra se fudbalskom loptom (“peticom”), a usvojena su neka od pravila srodnih sportova – lopta može jednom da odskoči od polja (ali može da se uhvati i volej) pre nego što je igrač prebaci u deo terena protivnika preko 220 cm visoke mreže koja deli igralište na dva jednaka dela dimenzija 6x9 metara.
”Futbolej je baziran na vrhunskoj tehnici, igra obema nogama je imperativ jer najčešće nema vremena za izmicanje na jaču nogu, a neophodan je i osećaj u igri glavom i grudima. Za sve to, kretanje je najvažnije”, objašnjava Željko Derušek, 53-godišnji zaljubljenik u sport.  

Početkom devedesetih godina Željko, inače vlasnik firme za promet kotrljajućih ležajeva, gledao je sa svojim prijateljem Dežeom Galusom kako fudbaleri prebacuju preko mreže. Rešili su da ih kopiraju, bezazleno, igre radi. Malo-pomalo, ”izvukli su linije”, pravila su se kristalisala, a nešto što je počelo kao šala brzo je preraslo u zabavu ravnu fudbalu.
”Godinama smo igrali po raznim vremenskim uslovima, čak i po snegu i blatu. Pre petnaestak godina neki fudbaleri pokušavali su da igraju i brzo su odustajali jer je jako zahtevno – čak i jedan moj prijatelj koji je igrao profesionalno fudbal u Portugaliji nije bio baš vičan, lopta bi često završavala u žitu pošto smo ga pobeđivali i on se nervirao”, smeje se Željko.

Iako je trava prirodno stanište futboleja, jednako je atraktivan i na šljaci i na betonu, što je jedna od sličnosti sa tenisom. Druga jeste servis, polje je podeljeno po sredini, a servira se iz ruke ukoso, s tom razlikom što već na riternu može da se hvata volej. Igra se na dva dobijena seta do 11, igrači naizmenično serviraju po pet puta (nema drugog servisa, samo jedan pokušaj). Izlasci na mrežu, skraćene lopte, mudra konstrukcija poena i mnogo trčanja. Baš mnogo.
”Visina mreže od 220 cm idealan je balans – nije previsoka jer onda ne bi mogle da se igraju oštre lopte, a nije ni preniska da samo dođe neko, zakuca loptu i to je to”, ističe Željko i dodaje da ostavlja prostor za to da se visina mreže prilagodi kada futbolej zaigraju oni još umešniji, veštiji tehničari.

Posle višegodišnjeg traganja po internetu, Željku se učinilo da igra slična futboleju ne postoji nigde (“u odnosu na druge nožne tenise, futbolej je drugačiji jer je individualni sport”). Angažovao je advokata i u roku od godinu i po dana dobio sertifikat u Zavodu za intelektualnu svojinu u Beogradu. Posle toga je aplicirao i u Ženevi kod Svetske organizacije za intelektualnu svojinu (WIPO), pa je futbolej sada registrovan kao unikatan sport. Sledeći korak, koji je Željko na putu da ostvari, jeste to da futbolej u Ministarstvu omladine i sporta bude zaveden kao sportska grana, da bi potom mogli da se formiraju savez, klubovi... 
”Pokušavao sam sve sâm za sada, ali treba mi pomoć oko promocije, organizacije turnira, potencijalno učestvovanja zvučnih imena... Nastojim da s jedne strane delujem lokalno u smislu registracije sporta u Srbiji i organizovanja turnira ovde, a pokušavam i da ‘think big’, što kažu na engleskom, da budem ambiciozan. Kucao sam na brojna vrata, elektronska vrata. Učlanio sam se u berzu koja spaja investitore i one koji nude biznise, obraćao sam se nekim sportskim klubovima... Problem je što se bez pravog kontakta ne može ni doći do prilike da te neko sasluša i da demonstriraš to što imaš”, završava Željko.

Pa ako budete u prolazu, svratite, probajte, možda vam se dopadne...