Tramp, Si i Putin protiv Evrope

Pišu: Milan Simurdić i Marko Savković

Bauk unilateralizma kruži nad Ist riverom. To je ove godine postalo sasvim vidljivo, bez obzira na diplomatske oblande. Tramp insistira na patriotizmu, Evropska unija – ne sve članice, ali najuticajnije svakako – na solidarnosti. Atlantik izgleda sve širi, dublji i hladniji.

Evropski odgovor na tektonske promene u globalnom upravljanju koje su izazvane dobrim delom jačanjem američkog unilateralizma, sa jakim korenima u istorijskoj sklonosti izolacionizmu i protekcionizmu, sadržan je u nemačko–francuskoj inicijativi o Savezu za multilateralizam (eng. Alliance for Multilateralism). Berlin i Pariz su iskoristili činjenicu što istovremeno imaju stolice, jednu stalnog, drugu nestalnog člana Saveta bezbednosti Organizacije Ujedinjenih nacija (SB OUN) za ozvaničenje svog plana u vreme kada Njujork, makar u vestima, iznova postaje centar svetske politike; a to je svakog septembra, uoči i tokom zasedanja Generalne skupštine OUN. Dva ministra spoljnih poslova Hajko Mas i Žan-Iv le Drijan najavili su ovu inicijativu još 14. februara 2019. u autorskom tekstu pisanom za Süddeutsche Zeitung, “Ko, ako ne mi? Savez za multilateralizam”. Tekst otvaraju rečenicom, “Multilateralni poredak proživljava možda i najveću krizu od svog nastanka”.

EVROPSKI ODGOVOR: To što je reč o nemačko–francuskoj inicijativi ne bi trebalo da bude iznenađenje. Od Drugog svetskog rata najizraženija karakteristika nemačke spoljne politike bila je upravo njena posvećenost multilateralizmu u funkciji materijalnih interesa, ali na čvrstoj normativnoj osnovi. Francuska gaji veoma sličnu posvećenost multilateralizmu, sa jakim istorijskim tradicijama, bez obzira na to da li se radi o UN ili Evropskoj uniji (EU). Pozicije u međunarodnim odnosima dve države jesu donekle asimetrične, ali ih zajednički interes za uspeh evropskog projekta, u koji su toliko uložile u proteklih pola veka, nagoni, kako vidimo, da preduzimaju akcije od dalekosežnog značaja za EU i evropski kontinent.

O kakvom savezu je reč? Zbog čega je sada lansiran? Šta donosi u međunarodne odnose? Kako će na njih uticati? I ne najmanje važno – šta će to značiti za Srbiju?

Pođimo redom, s minimalnom dozom istorijske retrospektive, ali i savremenog konteksta. Svet je u poslednjem veku prošao vrlo neravan put od unilateralizma preko bilateralizma do multilateralizma. Sada izgleda da se klatno pomera, kroz iste faze, u suprotnom pravcu – kriza multilateralizma u svetu je očigledna. Mas i Le Brijan kažu: “Pojedini igrači sve više nastupaju sa pozicija moći (sile), podrivajući ideju poretka zasnovanog na pravu (pravilima)... dok je kritika naizgled neefikasne međunarodne saradnje u porastu u mnogim društvima, uključujući i ona na Zapadu.”

Razlog delom tražimo i u tome kako su postavljene institucije UN. One su, naime, “prošlovekovne”, mahom formirane nakon okončanja Drugog svetskog, a razvijane u senci Hladnog rata. Sada su daleko od toga da zadovoljavaju interese i pomažu u rešavanju svetskih problema u 21. veku. Ponekad je situacija upravo obrnuta – ova svetska i brojne druge međunarodne organizacije doprinose krizama, a ne njihovom rešavanju. To znači da su postojeći multilateralni mehanizmi dovedeni u pitanje, kako u smislu njihove efikasnosti tako i savremenosti.

Težište svetske moći, ekonomske i političke, izmešta se iz tradicionalnih centara prema novim lokalitetima i akterima. Nedržavni akteri snažno konkurišu državnim u borbi za uticaj i mesto u odlučivanju o ključnim pitanjima budućnosti čovečanstva: energija, klimatske promene, trgovina, tehnološki razvoj, bezbednost. Institucije multilateralnog upravljanja i mesta odlučivanja efektivno se prenose na nova mesta, koja u većoj meri odgovaraju savremenim i budućim potrebama.

No, vratimo se na Savez. Reč je o labavoj grupaciji država opredeljenih da rade na jačanju međunarodne saradnje i reformi međunarodnih institucija. Ministar spoljnih poslova Nemačke Hajko Mas uopšteno je najavio ovaj savez u svom govoru u Tokiju jula 2018. “Predugo smo bili oni koji ‘primaju pravila’... moramo udružiti svoje snage i postati nešto poput ‘onih koji oblikuju pravila’ kako bismo dizajnirali i vodili međunarodni poredak kakav je svetu potreban”, rekao je Mas. Svrha rada Saveza je traganje za rešenjima za najveće izazove savremenog sveta: klimatske promene, digitalizaciju i razoružanje. Cilj je izgradnja međunarodnog poretka zasnovanog na što šire prihvaćenim pravilima (rule-based international order) i revitalizacija međunarodnih organizacija koje se u svom radu rukovode međunarodnim pravom. Redom, moraju se zaštititi: “nuklearni sporazum” sa Iranom; sporazumi kojima se uređuje borba protiv klimatskih promena; režimi kontrole naoružanja. Savez nije regionalno određen iako se polazi od Evrope: jedini kriterijum je da ste “like-minded state”. Dodaćemo: da baš i niste oduševljeni načinom na koji Tramp, Si i Putin utiču na svetski poredak.

Zasad nema naznaka o konkretnim potezima, strukturi ili članovima. Kanada i Japan su podržale ovu inicijativu. Velika Britanija ju je prvo podržala, pa se predomislila. Stav Australije još uvek je ambivalentan. Niz država je, izgleda, oprezan jer im tradicionalno bliske veze sa SAD “vezuju ruke” i ograničavaju prostor za odlučivanje. Tu je i problem na koji ukazuje Le Brijan: države (su dugo) korist od međunarodne saradnje posmatraju (posmatrale) kao aksiom koji se ne mora posebno dokazivati. Tako više neće moći: ubuduće će države posvećene multilateralizmu morati da budu glasnije.

Koliko god se nemačka diplomatija trudila da objasni kako Savez nije uperen ni protiv koga, ostaje činjenica da je konkretna odluka o svrstavanju najveća muka za diplomate. Zbog toga bi, gledajući geopolitički, Savez trebalo što jasnije moguće da postavi odnose s Vašingtonom oko ove inicijative, od čega će kako kratkoročno tako i dugoročno zavisiti njegov uspeh.

Kako je reagovala EU, u čije članstvo stremi Srbija? Multilateralizam je odgovor na savremene probleme, a ne namera da se prodube ili proizvedu novi, bila je poruka odlazeće visoke predstavnice Mogerini. Naglasila je da EU staje uz inicijativu upravo zato što članice žele da zaštite, reformišu i prošire multilateralni sistem globalnog upravljanja. Multilateralna rešenja su pravednija i zasnovana na većoj jednakosti okupljenih država. Istovremeno, ona su i efikasnija, pošto se samo kroz objedinjavanje snaga mogu rešavati kompleksne krize s kojima se suočavamo, zaokružila je Mogerinijeva svoju poruku.

SRBIJA I SAVEZ: To nas dovodi do pitanja o odnosu Srbije prema ovom savezu, posledicama po njenu spoljnu politiku i ukupnog odnosa prema savremenom, difuznom multilateralizmu (koji se u literaturi još naziva i “minilateralizmom”, gde imamo partnerstva i koalicije manjeg broja “zainteresovanih, sposobnih i spremnih”, a kao odgovor na “neuspeh formalnih međunarodnih organizacija da se prilagode kompleksnim globalnim izazovima”, Patrik Stjuart).

Zvaničnih reakcija Beograda zasad nema. Da li je to rezultat utiska da u srpskoj spoljnoj politici duh nesvrstanosti doživljava renesansu ili traga koji ostavlja nastup aktuelnog šefa diplomatije? Pogotovo što su njegovi itinereri, stiče se utisak iz poruka koje kontinuirano šalje u javnom prostoru, više na tragu nesvrstanosti nego evropskih integracija.

Sa druge strane, predsednik Srbije i najuticajnije stranke nastoji da nastupa pragmatično i da kroz politiku prema Kosovu, kao apsolutni prioritet u spoljnoj politici, ojača svoju poziciju prvenstveno na unutrašnjem planu, ali i da se predstavi kao regionalni lider koji zagovara mir i bezbednost po svaku cenu. U tome je suočen s regionalnom i globalnom “Rubikovom kockom”.

Recimo da se u nastupu Beograda koriste argumenti iz sfere međunarodnog prava, uz očekivanja da jedna od velikih sila (sada je to SAD) prelomi oko Kosova i prihvati rešenje prema kojem “ne može jedna strana da dobije sve, a druga ništa”. Sažeto, pravo je bitno, ali razgraničenje je bitnije.

Paralelno, povremeno se suočimo sa unilateralizmom Beograda, pogotovo u pregovorima s Prištinom, kojoj takvi potezi takođe nisu strani. Podrška za unilateralizam u srpskom nastupu očekuje se i uglavnom dobija (ali i podstiče) iz Moskve, a Kina je negde na “rezervnoj klupi”, za slučaj da zatreba. Za unilateralne poteze Beograda svakako nema razumevanja u regionu (čitati izjave lidera Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske; ranije i Severne Makedonije – mada je tu poslednjih meseci primetno određeno otopljavanje) o čemu i sam Vučić (rado?) govori. Zapravo, ne treba poseban analitički napor da se nastup Srbije okarakteriše kao “fleksibilan” i prilagođen situaciji, sagovorniku i okolnostima koje se stalno menjaju. U dve reči: “više stolica”. Beograd će se sa Berlinom, nastavi li putem unilateralizma, neminovno sukobiti; pitanje je, međutim, koliko stvaran i dubok će taj sukob biti jer je Berlin taj koji je ovakvu vlast u Srbiji (pored drugih) – omogućio.

Tragati za nekom strategijom koja bi, prema očekivanjima, bila naslonjena na multilateralizam kao najsigurnije mesto za male države i međunarodno pravo kao makar retoričko utočište, ne bi se isplatilo. Prosto, nema je teško i zamisliti da bi se u ovom vremenu neko od ključnih aktera u Beogradu usudio da se prihvati tog posla. Jednom kada se balkansko tlo smiri i kada izroni sporazum Beograda i Prištine, stvari će se vrlo brzo promeniti.

Ukupno, pitanje Kosova je očigledno multilateralno i nalazi se u ćorsokaku bez skorih izgleda da se u UN izdejstvuju promene. Paralelno, dok je bilateralni dijalog u zastoju teško je očekivati i veća pomeranja u pozicijama država članica EU koje ne priznaju Kosovo; a njihovo priznanje, i stolica u UN, jeste ono što zanima Prištinu.

E sad, to što Srbija pregovara o članstvu u EU, u čemu ne žuri koliko bi mogla, dodatni je okvir koji se mora uvažiti. Pogotovo ukoliko, recimo, Savez za multilateralizam vremenom preraste u deo zajedničke evropske spoljne i bezbednosne politike i time postane obaveza za sve sadašnje i buduće članice. To će se vrlo brzo videti na saopštenjima EU na ovim temama, koje već sada odišu i oslonjene su na multilateralni pristup. Uostalom, kao i sama EU.

Konačno, kao u svim globalnim poslovima, prisutna je i jedna “kvaka 22”. Na nju ukazuje jedan nemački analitičar koji je zamislio situaciju nakon objavljivanja vesti da “Si, Putin i Modi žele da ojačaju svetski multilateralni poredak”. Upitao se da li bi to značilo da su oni sada dobri multilateralisti i odgovorio da će pre biti da se poredak oko kojeg se ova tri lidera slažu onaj u kojem unilateralna Trampova politika ne prolazi. Drugi problem tiče se same prirode difuznog multilateralizma, odnosno “minilateralizma”. Kao koncept on obećava brzinu, veću efikasnost, modularnost i prostor da se nešto pokuša. Ali istovremeno nosi sa sobom opasnosti “skakanja s teme na temu” bez jasne ideje i plana; jurnjave za nekim interesom koji se lažno predstavlja kao opšti; odsustva odgovornosti; i, naposletku, podrivanja međunarodnog poretka.

*Milan Simurdić je bivši ambasador Republike Srbije u Republici Hrvatskoj i Kraljevini Norveškoj. Marko Savković je programski direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost i Beogradskog bezbednosnog foruma.