Tačka strmopizda

Kao što sam i predvideo, deo podfamoznosti (ali i sms-stva) momentalno je stao na stranu protestvujuščih taksista podastirući mi raznorazne, bajagi neoborive argumente, počev od onog ubuđalog „ljudi imaju prava da protestuju“, zaključno sa pošalicama na račun cara koji je go, a ima obraza da mlati pare i da „ne plaća porez“.

Ima i takvih dilbera – naročito u „opoziciji“ – koji u taksi začepljenjima vide šansu za strmopižđavanje Vrhovnog Bića sa vlasti. Ti svati zabludno misle (drugačije ne umeju) da neredi (svih boja) mic po mic podrivaju Vrhovnu Vlast, što je basnoslovan idiotizam jer nerad rađa veći nered, a Vrhovno se Biće na vlast i uspentralo upravo zahvaljujući neredu i murdarluku koje je prethodna vlast – zabavljena lakim kešom, notama i ženama – propustila da stavi pod kakvu takvu kontrolu.

Ostavićemo malčice lamentacija za kraj, sada prelazimo na moj stari zanat, džaba krečenje, to jest na raščišćavanje terminološke zbrke i ukazivanje na nepoznanije prava kao uzroka svih naših beda, posle Vatikana, Kominterne i Brisela, naravno.

Taksistima uopšte ne sporim pravo na protest, ali napominjem da to pravo, kao i sva ostala, imaju stanovita ograničenja jedno od kojih je da se protesti protiv bilo čega (i koga) ne smeju održavati na bilo čiju štetu, a pogotovo ne nasilnim putem. Mogu taksibranitelji govoriti šta hoće, ali ja u taksi blokadi prestone Megakasabe vidim elemente (za sada pasivnog) nasilja, za šta taksistima puca Sebastijan, ali im ne bi pucao – ili bi im pucao u nogu – ako bi ono što ja vidim videlo i Javno Tužibapstvo.

Koje je sve to zacelo moralo videti, ali koje – nezavisno kakvo je po tradiciji – izgleda nije dobilo mig „odozgo“ da organizatore blokade pozove na nadležno mesto i da ih podseti na poznanije prava, koje je zapisano u odgovarajućem ćitapu.

Kad već država neće, postoji li neka druga sila koja može stati na put orgijanju taksista? Postoji još kako i to mnogo brojnija od taksista i državnih aparatčika, ta se sila zove građanski otpor protivzakonitom zulumu. Kako se primenjuje, to sam opisao u prvoj kolumni ovog ciklusa.

A zašto se ne primenjuje, to je već pitanje od 1.000.000.000 sendviča na koje imam samo jedan odgovor – zato što ta sila ne zna šta hoće. Šta neće, to zna, šta hoće, ne zna, ali to – kao francuski šesetosmaći – hoće odmah.

Zato već vekovima dobija ono što neće. A tamo gde većina ne zna šta hoće – iz razloga koji zaslužuju multidisciplinarnu studiju – nož i pogača je u rukama onih koji ne znaju ništa, ali to pošto poto hoće. Glede Vrhovnog strmopizda. Zaludna je to nada. Kad si na dnu, ne možeš se dublje strmopizditi.