"IMA OVDE JOŠ DIVNOG SVETA" Darkov status o slepom čoveku iz GSP-a i onima koji su mu pomogli digao je Srbiju NA NOGE
U vreme kada je ljudskost pod velikim upitnikom, oko nas neprimetno hodaju mali diskretni heroji koji i dalje snažno odupiru stapanju sa masom i gubljenju čoveka u sebi. Dokaz da je ponekad zaista malo potrebno da vas nervoza zbog zakrčenih ulica i "kreni - stani" vožnje po ružnom vremenu, dirne nečiji gest dobre volje, jeste situacija u kojoj je našao jedan momak iz Beograda, koji je jednu prelepu situaciju iz javnog gradskog prevoza pretočio u status na Fejsbuku koji nikoga nije ostavio ravnodušnim.
Komentara 0
Naime, novinar sportske rubrike Blica, Darko Nikolić, podelio je na Fejsbuku situaciju iz gradskog prevoza, a u kojoj su pored njega glavni akteri bili njegovi sugrađani i jedan slepi čovek koji se našao u nevolji prilikom presedanja iz jednog autobusa u drugi. Čin zajedništva ljudi dobre volje i velikog srca, inspirisao je Darka da ovu lepu i poučnu priču, podeli sa svojim prijatlejima, ali i sa svima onima koji su zbog velikog broja deljenja statusa imali priliku isti da pročitaju.
Pročitajte još
Status vam prenosimo u celosti:
"Svanulo je kako nisam mogao ni da sanjam.
Na stanici slep čovek. Video sam da ga je neka žena dovela do mene, pomislio da idu zajedno pa isprva nisam obraćao pažnju, pokušavao sam da na telefonu nađem neku rusku pesmu koju su Rusi pevali i u Beogradu, braneći ga 1915. sa Englezima, Francuzima, ali i divnim Turčinom, nemačkim sinovima, jedinicom sastavljenom od muslimana... Mislim, baš sam svašta čudesno pronašao za tu novu knjigu koju pišem (jesam li vam rekao da sam našao toliko toga fascinantnog o ta tri dana antologijske odbrane Beograda da ni onaj čuveni govor majora Gavrilovića, zbog kog mogu da zaplačem kad god ga čujem, iskreno ne bi ni ušao na "Top 10" listu koliko je još nestvarnijih momenata bilo? Nisam? O, čitaćemo se, uživaćete!) i, tako tražeći pesmu, okrenem se da vidim hoće li skoro autobus. Treba stići na posao. Njega nema. Ali, nema ni one žene.
Slepi čovek je stajao sam. Mirno, sa baš dugačkim štapom, na čijem je završetku bila, čini mi se, gumena lopta. Kao klinac sam uglavnom viđao štapove za slepe koji su bili oštrih vrhova, uvek biste mogli na ulici da čujete to tapkanje dok se ispituje teren, ali ovaj je bio neki tihi štap. I tihi čovek.
Upitam ga da li mu je, možda, potrebna pomoć. On se zahvali, zamoli samo da ga dovedem do prednjih vrata, pa će on sići kad treba. Čim smo ušli u autobus, jedna žena ustala da sedne. On govorio da nema potrebe, "neće dugo", ali, gospođa je insistirala. Bio je zahvalan. Nasmejan je klimao glavom i zahvaljivao se.
Tada sam ga pitao kada silazi i da li će mu biti potrebna pomoć na stanici na kojoj silazi, a on reče da će sad "autobus pravo, pored Istorijskog muzeja, ne može se preko Terazija na Trg, ne radi Trg". I slep čovek to zna, mi koji vidimo i zaboravili da je, opet, stvarno tako. Kažem mu da ćemo, eto, zajedno sići kod Doma omladine, pa ako mogu nekako da pomognem, a on će "Nema potrebe. Sići ćemo tačno na stanici, na mestu za prednja vrata. Tu treba da uhvatim sledeći autobus, 95".
Sišli jesmo zajedno, ali sam ga malo poveo napred jer je autobus stao "pre roka", neka gužva bila ispred. Kako se bližio početak mog radnog vremena, upitam naglas ogromnu masu ljudi koja je, kao i na stanici na kojoj smo ušli, čekala bilo kakav prevoz: "Izvinite, da li bi neko pomogao ovom slepom čoveku, samo da mu kaže kada naiđe autobus broj 95". I, desi se pravo malo čudo.
Jedna žena kaže "Sad sam gledala (na telefonu), autobus je na četiri stanice udaljenosti". Druga kaže "Ja ću pomoći, naravno". Jedan mladić priđe i uhvati čoveka pod ruku uz "Ne brinite". Dve devojčice istovremeno kad i on rekoše "Pomoći ćemo". I još jedna baka. I jedna devojka čudesnih očiju, koja mi se našla iza leđa. Samo sam uzdahnuo, nasmejan. Bio je nasmejan i onaj slepi čovek, odmah mu tri starije žene ponudile da sedne.
Pročitajte još
Na posao sam stigao vedriji nego što je bilo to lepo beogradsko svanuće. Znam, kiša se spremala, ali je sve bilo puno neke lepe, tihe i mirne, pristojne i vedre ljudske svetline.
Pesmu sam posle našao. Sedi 19 Rusa na nekoj poljani, sad nedavno snimani. Pokisli, vidi se po kosi, po mokrim ramenima. Neki mladići među njima još nose kačket ili kapuljaču. Starac sede brade peva iz duše. I momče pokraj njega. I onaj čika levo, koji tenorom ulepša svaki refren. Ali, nije to pesma kakvu znamo (staviću link u prvi komentar, ispod snimka su reči na ruskom i engleskom), već prvi stih krene da peva jedan čovek, pa svi prihvate kraj tog stiha, a drugi ceo otpevaju zajedno, melodijom refrena. Onda taj isti drugi stih, koji je malopre bio refren, sledeći čovek otpeva samostalno, ostali mu malo pomognu, pa od trećeg stiha svi naprave refren. Treći čovek uzme treći stih i... I tako se melodija preliva, poput potoka koji žubori po oblom kamenju, kog je voda vekovima ulepšavala, odnoseći sav višak sa te lepote.
Tako je, poput stare pesme sa samog kraja 18. veka, i ona ljudska toplina sa stanice, taj žamor "pomoći ću i ja", "i ja", "i ja" zapravo poslužio samo kao podsetnik. Nasmejan, a srećan i zbog toga čemu sam prisustvovao, i zbog potonje požrtvovanosti mojih kolega, i izlaženja u susret mog urednika, i nekog divnog mladog sveta iz rasejanja koji je rešio da me, samoinicijativno, udostoji divnog događaja - organizovanja promocije moje knjige u utorak u Beču, rekoh u sebi ono što ponekad i zapišem: Ima ovde divnog sveta. Pokislog, da. Skromnog izgleda neretko. Ali sa bogatstvom u duši.
Ima ga, stvarno. Dobra je ovde - mnogo više. Zlo samo ima bolji marketing", napisao je Darko.
Pročitajte još
Ovo njegovo iskustvo je samo još jedan u nizu dokaza da sreća, pa i radost često počivaju u malim sitnicama, pa i da je ponekada potrebno samo malo, pa da nekome ulepšamo dan i vratimo mu osmeh na lice. A reklo bi se i veru u čoveka u ljudima.