Francuski predsednici i Srbi, ko je uništio savezništvo

„Znam da će francuski narod razumeti. Zbog neopravdane i nerazumljive tvrdoglavosti Slobodana Miloševića, saveznici su odlučili, nije bilo drugog rešenja.“ Tako je u martu 1999. Žak Širak francuskoj javnosti objašnjavao odluku Pariza da pošalje bombe na Beograd. Zapadni mediji pisali su da su nepredvidivi Francuzi podržali rat NATO-a.

Nada Popović Perišić, nekadašnja ministarka kulture i ambasadorka u Unesku, u Francusku je došla pred Rambuje i Kleber.

„Širak je već u Miteranovo vreme bio za to da se Jugoslavija pocepa, on je i organizovao mirovne susrete u Rambujeu i Kleberu i glasao za bombardovanje Jugoslavije. Ono što ga prati i što mu se uzima kao plus jeste da je stavio veto da se u jednom trenutku bombarduju mostovi", kaže Popović Perišić.

Istoričar Vojislav Pavlović ističe da je Žak Širak bio deo vojne alijanse koja tog trenutka zastupa jedno političko stanovište koje možda nije tačno, ali je kao takvo predstavljeno u javnosti.

„Bori se protiv Jugoslavije koju predstavlja Milošević, kome se pripisuje odgovornost za rat u Hrvatskoj, Bosni i za ono što se dešava na Kosovu, nije bitno da li je to tačno ili nije, ali je činjenica da se sa Miloševićem ne može postići nikakav dogovor“, kaže direktor Balkanološkog instituta SANU.

Kada je Žak Širak došao na čelo Francuske, predvodio je stranku koja je tada baštinila tradiciju Šarla de Gola. Ipak, Širak će biti po svemu različit. Iza De Gola ostala je maksima „Evropa od Atlantika do Urala“, ostala je priča o francuskoj samodovoljnosti i istorijska činjenica da je povukao Francusku iz zajedničke komande NATO-a.

Od vremena De Gola i Pete republike, francuski predsednik je, zbog ustavnih ovlašćenja, jak predsednik. Tih 60-ih godina odnos bivšeg francuskog generala prema bivšem jugoslovenskom maršalu nije bio pozitivan.

De Gol je počeo svoj mandat u toku alžirskog rata za nezavisnost. Josip Broz, jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih, aktivno je podržao taj rat.

„Čak je uhvaćen jedan brod sa oružjem koji smo mi poslali, cela politika nesvrstavanja je išla protiv francuske politike u Africi. Ta politika nesvrstavanja za Jugoslaviju je bila ono što je De Gol želeo za Francusku, između NATO pakta, iz koga je on izašao, i Rusije sa kojom je želeo da ima posebne odnose, tu je postojala neka vrsta konkurencije u odnosu na Titovu Jugoslaviju. I naravno, De Gol je bio veliki antikomunista", ističe Vojislav Pavlović.

Šarl de Gol nikad nije prihvatio susret sa Josipom Brozom. Jugoslovenski predsednik će se sastati sa dvojicom njegovih naslednika – Pompiduom i Žiskarom d'Estenom, ali ti susreti gotovo da nisu imali uticaja na odnose dve zemlje.

Sfinga francuske politike

Ipak, na te odnose uticaće prvi socijalista koji je izabran za predsednika Francuske. Fransoa Miteran 1983. postaće i počasni građanin Beograda.

„Oni koji su se bavili biografijom Miterana pominjali su da je bio u logoru sa velikim brojem Srba i Jevreja i da je imao simpatiju za tu antifašističku borbu, tvrdeći da su dosta stradali u Drugom svetskom ratu, a kad je reč o Hrvatima, često je pominjao činjenicu da su podržali fašističku stranu“, ističe Nada Popović Perišić.

Nekadašnji dopisnik agencije Frans pres Aleksandar Mitić kaže da je Miteran ušao u raspad Jugoslavije kao neko ko je imao imidž prosrpskog čoveka i neko ko bi trebalo da ima simpatije prema srpskim interesima.

„Međutim, nije sprečio raspad Jugoslavije, nije pomogao dramatično srpskim interesima, jer je bio nedosledan svojim stavovima", smatra osnivač Centra za strateške alternative.

„Ja bih rekla da je bio naklonjen Jugoslaviji, i on je bio da se zadrži Jugoslavija u njenom integritetu, onakva kakva jeste, međutim, nije imao podršku francuskog javnog mnjenja, naročito levičarskog, drugo, Miteran je imao kohabitaciju, u jednom trenutku je to bio Žak Širak, koji je izričito bio za raspad Jugoslavije. Tako da, iako je želeo, nije imao dovoljno moći. Bio je veliki prijatelj Helmuta Kola, on je prvi pokrenuo priznanje Slovenije... Međutim, ima i ona rečenica koja se uvek citira i koja se vezuje za Miterana – dok god sam ja živ, Francuska neće ratovati sa Srbijom“, poručuje Nada Popović Perišić.

I u Evropi, i u Srbiji, i u odnosima Srba i Francuza sve se menja sa padom Berlinskog zida. Od tada je i pitanje – ko je žrtvovao srpsko-francusko savezništvo?

„Ne možete vi braniti komunističku Jugoslaviju oružjem, Jugoslaviju koja ima komunistički predznak, i čuditi se što vaši saveznici ne napuštaju ono što su osnovi njihove politike, demokratija a ne komunizam, slobodno opredeljenje, a ne pritisak oružjem da se ostane u državi... Znači, savezništvo se nije raspalo na afinitetima nego na osnovama spoljne politike, koje su bile potpuno suprotne u tom trenutku“, kaže Vojislav Pavlović.

Osnivač Centra za strateške alternative Aleksandar Mitić ističe da možemo da debatujemo o tome da li smo sami izabrali put koji smo izabrali, da li su to bile okolnosti, koliki je naš udeo u toj grešci.

„Međutim, činjenica je da Beograd nije od početka nailazio na bilo kakav konkretni strateški pozitivan stav koji bi dolazio od strane Pariza. U poslednjih 30 godina mi imamo jednu te istu matricu", kaže Mitić.

Miterana su i prijatelji i neprijatelji zvali „sfinga“, napisane su knjige o dvosmislenosti Miteranove političke ličnosti. U njegovo i Kolovo vreme Savet ministara Evropske ekonomske zajednice formirao je komisiju pravnika koja bi trebalo da se pozabavi krizom u Jugoslaviji.

Na čelu je bio Francuz Robert Badinter. Badinterova komisija dala je nekoliko mišljenja, a glavna su – Jugoslavija više ne postoji i republičke granice su međunarodne granice.

Miteran i Izetbegović, šetnja Sarajevom

Ipak, o Miteranu danas, za razliku od njegovih naslednika, u Srbiji postoji više pozitivna nego negativna slika. Slika da je bio poslednji naklonjen Srbima.

„Nisam siguran da je Srbiji naklonjen, on je sigurno čovek kulture, za koga je istorija imala svoj značaj i on je držao do tih veza, pošto su veze postojale od 1918. na ovamo, na kraju njegov odlazak u Sarajevo 1992. je bio od ogromnog značaja za prilike tog doba. Iako ne treba zaboraviti da je u Bosnu otišao na nagovor Kušnera i Bernara Anrija Levija i bio je primljen od Izetbegovića, ali sam čin da je otišao i otvorio Sarajevski aerodrom je imao ogroman značaj za dalji tok rata u Bosni“, ističe direktor Balkanološkog instituta Vojislav Pavlović.

Šetnja ulicama Sarajeva Miterana i Alije Izetbegovića danas se različito tumači. Za Srbe ta poseta je bila podrška Izetbegoviću.

Međutim, pojedini bošnjački mediji danas navode da je dolaskom u sarajevo Miteran poslao lažnu sliku o gradu u koji se nesmetano može otići i doći, što će Sarajevo koštati velike patnje zbog opsade u narednim godinama. I danas nemali broj Bošnjaka veruje da je tradicionalno prosrpska politika Francuske glavni razlog zašto Zapad nije intervenisao pre 1995.

Širak i Bosna

Kada je započeo svoj mandat u maju te godine, Žak Širak je tražio da se u Bosni vojno deluje mnogo aktivnije. Biografi su pisali da je na njega veoma negativno uticalo kada je Vojska Republike Srpske vezala taoce UN za bandere, nakon što su NATO avioni bombardovali srpske položaje. Bio je užasnut masakrom u Srebrenici. Te 1995. bio je odlučno za bombardovanje položaja Vojske Republike Srpske.

„Miteranov Pariz u poslednjim godinama mandata je vršio politički, ekonomski, pa i vojni pritisak kako na Beograd, tako i na Srbe u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, on je njegovom politikom stvorio uslove koji su usledili nakon njegovog povlačenja i dolaska Širaka na vlast. Ideološki, Širak je bio možda mnogo čistiji proevroatlantski predsednik u odnosu na Miterana, Širak se priklonio u potpunosti toj matrici koja je vladala u svetu, u vreme velikog uspena unipolarnog američkog sveta. To zalaganje za bombardovanje bosanskih Srba, naravno pritisak na Beograd, sve je proisteklo iz te matrice", smatra Aleksandar Mitić.

Mada će rat u Bosni okončati mirovni sporazum postignut u Dejtonu, na zalaganje Širaka sporazum je parafiran u Parizu. Doduše, naziv Pariski sporazum nikad nije zaživeo.

Žak Širak će aktivno posredovati i u rešavanju kosovske krize. Za pregovore 1998. ponudio je dvorac u Rambujeu.

„Mi smo, kao predstavnici vlasti, tada jedva mogli da dospemo čak i do Vedrina, a albanska strana je to mogla", kaže nekadašnja ambasadorka u Unesku Nada Popović Perišić.

U martu 1999. velika većina Francuza podržavala je vojnu intervenciju u Jugoslaviji. Žak Širak nije imao nikakvu dilemu. Popović Perišićeva, danas, kao plus Širaku navodi to što je stavio veto da se bombarduju mostovi.

„Ne treba zaboraviti da je Žak Širak posle promena 5. oktobra prvi primio Koštunicu u Bijaricu na sastanku EU, on je bio i prvi predsednik neke evropske države koji je došao u Beograd decembra 2001. godine", podseća Vojislav Pavlović i dodaje – nemojmo mešati nešto što bi bili sentimenti sa nečim što su nacionalni interesi. 

Od Sarkozija do Makrona 

Mada je podržao bombardovanje Beograda, Žak Širak će se 2003. suprotstaviti Amerikancima zbog odluke da bombarduju Irak. Odnose će popraviti Nikola Sarkozi, koji u Jelisejsku palatu ulazi 2007, i koji se ponekad opisuje kao najameričkiji francuski predsednik.

Za srpsko-francuske odnose najvažnija je bila odluka Francuske da prizna Kosovo 18. februara, samo dan nakon proglašenja nezavisnosti.

„Izveštavao sam sa samita na G-8 u Hajligendamu u Nemačkoj 2007. Sarkozi je tek tada postao predsednik. Nakon propasti Ahtisarijevog plana, Sarkozi razgovara sa Putinom i kaže da je potrebno nastaviti pregovore, produžiti ih za šest meseci. Postojao je neki blesak racionalnosti i u tim stavovima Sarkozija, međutim, kao što znamo, Francuska je učestvovala u toj koordinaciji multilateralnog priznanja nezavisnosti, i francuski stav se do dana današnjeg nije promenio", kaže nekadašnji dopisnik Frans presa Aleksandar Mitić.

I današnji predsednik Francuske Emanuel Makron ima jasan stav o Kosovu i ima veoma aktivan pristup. Makronu je srpska javnost zamerila zbog rasporeda sedenja u Parizu povodom godišnjice primirja u Prvom svetskom ratu. Ali utisak je malo popravila njegova poseta Beogradu.

„Činjenica da tradicija dobrih odnosa postoji i da živi u našem narodu, ali dobri odnosi zavise od dve strane i od čitanja međunarodne situacije. Ne možete očekivati od bilo koga da dođe u Beograd i naše interese tumači na način na koji mi želimo. Makron je došao, učinio je veliki napor da predstavi Francusku na tragu onoga što zovemo tradicionalno prijateljstvo, ali njegova politika se vodi u okviru EU i zapadnog saveza u kome se nalazi", ističe Vojislav Pavlović.

U Emanuela Makrona srpska javnost možda utiskuje i nerealne nade o oživljavanju srpsko-francuskog prijateljstva. Rečenica „Volite Francusku kao što je ona volela nas" danas možda živi među potomcima solunaca i ljubiteljima francuske kulture. Savezništa u Evropi sklopljena su sa velikom promenom sveta 90-ih godina. Srpska politička elita do danas nema isti odgovor na pitanje – da li su Srbi tada sami birali svoje saveznike?