Evropska politika je u POTPUNOM HAOSU, ali to može biti ODLIČNA STVAR
Ako trenutno bacite letimičan pogled na političku mapu Evropske unije videćete pravi haos. Sve više partija se udružuje, dok se stari levi i desni blokovi raspadaju. Situacija je postala konfuzna poput vajmarske Nemačke u kojoj je bilo 14 stranaka. Tadašnje koalicije bile su nekoherentne i krhke, a vlast su ustupile nacistima.
Komentara 0
Na prvi pogled se čini da i EU ide u tom pravcu. Šest država članica uma vladu kojom upravlja manjina. Dve imaju administrativne službe, uključujući i Španiju koja će u oktobru imati četvrte izbore za četiri godine. Druga je Austrija koja trenutno u rukama birokrata čeka vanredne izbore.
Dvanaest zemalja ima koalicije koje u načelu funkcionišu, ali su mnoge od njih nedobrovoljne i bizarne, poput onih u Italiji i Nemačkoj. Donji dom britanskog parlamenta je u potpunom rasulu.
Kako bi pokazali prezir prema starim strukturama, pojedini mlađi evropski političari izlaze iz sopstvenih stranaka i osnivaju nove. Emanuel Makron je to uradio u Francuskoj, a Mateo Rizi je pre par dana rekao da bi voleo da to ponovi u Italiji.
Čini se da je nestabilnost postala nova norma, ali postoji i drugi, optimističniji način glededanja na ove promene.
Evropsko društvo je postalo pluralističko i raznovrsnije, a to se odrazilo i na stranački pejzaž starog kontinenta.
To otežava izgradnju koalicija, ali će vremenom oslabiti stranačke strukture i istovremeno ojačati satus pojedinih poslanika. Dobro rauđivanje, govorništvo i individualna svest o vladavini prva verovatno će zmeniti partijsku ortodoksiju na mestu kreatora politike.
Najveći razlog za strah od fragmentisanja je to što je do njega došlo zbog jačanja populista krajnje levice i desnice. Kada se spoje trendovi fragmentacije i rastućeg populizma, oni dovode do šarenijih i neizvesnijih koalicija u koje će se pred zajedničkim neprijateljem udruživati i dojučeršnji rivali.
Svi ti eklektički spojevi odražavaju današnje heterogeno društvo. Spektar levo-desno i dalje postoji, ali je prekriven raznim drugim podelama, poput onih na urbano i ruralno, mlado i staro, pro i antimigrantsko, pro i antiglobalizacijsko, kosmopolitsko i nativističko...
Nova pitanja koja zahtevaju odgovore uključuju klimatske promene, automatizaciju i veštačku inteligenciju. Ljudi se izjašnjavaju kao vegani, pentekostalci, skeptici... U Nemačkoj već postoji stranka za satiričare, pa bi i filatelisti mogli bii sledeći.
Nekim Evropljanima, posebno Nemcima, ovo zastrašujuće liči na Vajmar. Da bi izbegla "balkanizaciju" svog parlamenta, posleratna Nemačka je ustavom sankcionisala stranke i podigla prag za cenzus na pet posto.
Druge zemlje koje, poput Danske, imaju tradiciju vlada kojima upravlja manjina, raduju se fragmentaciji. Postoji i stara filozofska tradicija koja tvrdi da je ona dobra za demokratiju.
Američki političar Džejms Madison tvrdio je da je premalo stranaka pretnja za slobodu. On je smatrao da većina ugnjetava manjinu, zbog čega je bolje imati mnogo grupacija koje će se međusobno držati pod kontrolom, a istovremeno sarađivati oko razumnih ideja.
Sa njegovog stanovišta, stabilne i neliberalne većine u današnjoj Mađarskoj ili Poljskoj daleko su gora opcija od koalicionog haosa u Španiji.
U fragmentiranom stranačkom pejzažu, teret demokratije prelazi sa partijskih kadrova na izabrane poslanike. Oni će se baviti teškim problemima, a birači ih mogu otpustiti na sledećim izboria.
To su torijevski pobunjenici uradili ovog meseca u britanskom parlametu. Rezultat izgleda kao haos, ali u stvari je slooda i sama suština reprezentativne demokratije.