UMETI
Šta jeste umeti? Spaziti sebe da umemo, je li to umeti? Muči li se neko što ume a ne može, ili ne ume, nego misli.
Retko će nam pokazati kud da sobom umemo, već ako im treba da neko ume, za njih.
Velika su vrata umeća, dobacuje ih lanac od sebe i nazad. Ko protrči, biva mu, vešti sede dok ih ne zapamte, neki će samo i presedeti. Al’ ne sme se glavom bez i malo predaha, jer i do njih su vrata mnoga, oteti pa nemati kud. Mnogi probaju i ne vide dalje, na silu ništa ne odmiče, nego stegne i umori, ni to nam neće svako reći. I samo čekati uzme snage, mora se osetiti, i sebi pružiti ruka, sebe uspeti sprovesti. Doći će te želje iz mnogih namera, pa će zato i pokušaj im biti uzak, mnogi ne stanu da zasluže, al’ prođu, pak, nauči se i posle što dobijemo ono za čim želimo, koliko vredi naspram istine.
Ne okrene se vreme daleko u napravdi, reći će, a nepravdu i oni dozvole, ako je njihova. Biva je svuda, i ne spasi se svako, ne dozvole mu da sebi pruži ruku, a i to je sad došlo – po dozvoli. Ali se i poslednje ali kaže samo, kratko biva, da ništa nam gušt do istine ne bude, da glavu za sobom okrenemo, dugo je to obećanje, jer tu mnogo gušta nema. „Po svaku cenu“ lako se umisli, dok po nečemu se ne prepozna, a odluka mora biti hitra, jer ako mnogome ruku uzalud pružimo, svi skupa ostaćemo nikuda. Vrle su to pripreme na samoga sebe, kao da otimaju, i što se pre setimo da ne služe nama, te zlobne mere, pa se ni mi bez pitanja ne bi smeli služiti s čim posmislimo, tu se i nađe taj tren, da nije dobiti sva, ako i ni jedna, snaga.