Odlazak nacionalnog savetnika za bezbednost Džona Boltona samo godinu i po dana nakon stupanja na dužnost daje povoda za razmišljanje. Bolton je poznat kao jastreb, zagovornik tvrde linije u spoljnoj politici koji je uvek otvoreno zahtevao vojne intervencije i uvek odlučno bio protiv svake vrste diplomatije sa političkim protivnicima.
Istovremeno, koliko god da su njegove pozicije bile tvrde, Bolton je bio i osoba koja se suprotstavljala Trampu. Njegovim odlaskom zanemeće još jedan kritički glas u Trampovom okruženju i on će verovatno, kao što se to dešavalo i ranije, biti zamenjen nekim ko je lojalan.
Promena ministara u rekordnom tempu
Jedan od takvih primera je i ministar pravosuđa Džef Sešns. On nije hteo da otpusti niti da proglasi pristrasnim neugodnog specijalnog istražioca Roberta Milera koji je vodio istragu o optužbama za rusko uplitanje u američke predsedničke izbore. Nakon što je bio prisiljen da se povuče, predsednik Tramp zamenio ga je daleko ugodnijim Vilijamom Barom. A Bar je svojom neobičnom interpretacijom Milerovih izveštaja izazvao zaprepašćenje Demokrata i tako ojačao poziciju svog šefa.
Zanimljiva je bila i ostavka iskusnog ministra odbrane Džima Matisa koji se povukao kada je Tramp najavio povlačenje američkih trupa iz Sirije i tako iznenadio svoje brojne savetnike. Matis je važio kao jedan od poslednjih glasova razuma među Trampovim ministrima.
Džon Bolton se međutim ne može nazvati „glasom razuma“. On je jedan od arhitekata rata u Iraku koji je vodila administracija Džordža V. Buša i zbog toga se suočava sa optužbama da je svojim potezima trajno destabilizovao Bliski istok.
Naposletku, on je stalno tražio i vojni napad na Iran. Bolton doduše, kao i predsednik Tramp, jeste protivnik multilateralizma, ali svojim zveckanjem oružjem protivrečio je jednom od osnovnih predizbornih obećanja Donalda Trampa, onom da će se SAD držati podalje od međunarodnih kriza i konflikata.
Trn u oku Džona Boltona
Bolton je bio i glasni kritičar Trampovih nesrećnih pokušaja sklapanja dogovora sa u svetu omraženim despotima, a sa kojima je stalno tražio pregovore na ravnopravnoj osnovi. Trampov susret sa Kimom Džongom Unom recimo, koji je ostao bez rezultata, pre svega je bio PR-uspeh za severnokorejskog diktatora. I Talibani su se isto tako radovali pozivu u Kemp Dejvid, u istom redu sa međunarodnim šefovima država i vlada od imena i ugleda. Bio je to trn u oku Džonu Boltonu. On u suštini uopšte ne polaže na diplomatiju sa političkim protivnicima, a posebno ne sa radikalno-islamističkim Talibanima.
Odlazak Džona Boltona mogao bi da bude dobra vest za američku diplomatiju – odustajanje SAD od zveckanja oružjem, kao i znak nade za zaustavljanje sukoba sa Iranom. Ali odlazak Boltona takođe još jednom pokazuje kako se Donald Tramp ophodi sa kritičarima koji mu stoje na putu. Onaj ko se ne slaže sa američkim predsednikom – taj mora da ode.