Može li Portoriko da podigne Gudurića, Micića i Milutinova?

(Od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Vuhana)

Srbija igra možda i najbolju košarku na Mundobasketu. Bogdan Bogdanović posle tri utakmice ima 72 poena - drugi iza Korija Vebstera s Novog Zelanda - i istakao kao prvi kandidat za najboljeg strelca turnira. Nikola Jokić i s pola snage deluje kao apsolutna klasa za sve koji su dosad naišli na put Srbiji. Nemanja Bjelica je ikona ovog tima i sinonim timske košarke, podseća na dane kada je žario i palio evropskim parketima i radi sve što je u njegovoj moći da ceo kolektiv izgleda bolje. Stefan Jović je podigao lestvicu, Vladimir Lučić postao energetski katalizator, dok kapiten Miroslav Raduljica unosi mir i drži sastav u fokusu. 

Kao proizvod takvog, predanog rada Srbija je došla u situaciju da ima široku paletu opcija na obe polovine terena i tu neverovatno mogućnost adaptacije za ono što protivnici mogu ili ne mogu. Srbija je je na izvanrednih 62,4 odsto šuta iz igre (111/178), odnosno 67,9 za dva (76/112) i 53 odsto za tri poena (35/66).

Da se razumemo, bilo je tu i određenih nedostataka, što samo ostavlja potrebnu dozu opreza pred nastavak takmičenja. Slobodna bacanja su postala neočekivana boljka (81,5% - 66/81), mada se može čuti od samih aktera na parketu da su obruči previše tvrdi, što se može i jasno videti tokom utakmica. Italija je kroz povremena utrčavanja slobodnih igrača i brzu kretnju lopte znala da "otvori" odbranu Srbije i iskoristi još nedovoljnu uigranost pojedinih petorki s kojima selektor Aleksandar Đorđević još pokušava da razvije željenu rutinu kako bi bile upotrebljive u finišu Svetskog kupa. Napadački se donekle težilo ka većoj kreativnosti i atraktivnosti, što je dovelo do nešto više izgubljenih lopti. Ali, sve su to sitnice koje se mogu ispraviti kako prolaze dani. 

Tri cilja za Portoriko - smanjiti minutažu nosiocima, juriti što veću razliku i taktički razbiti protivnika

Mada je veliki broj igrača u ciljanom usponu forme ili je na putu da dostigne vrhunac u pravom trenutku, ima i onih koji još nisu probili barijeru i kao kroz lavirint traže izlaz kako bi dodatno pojačali srpske redove. To je, realno, normalna stvar jer ne mogu ni svi da izgledaju kao vanzemaljci iz Svemirskog basketa. Svestan je toga i selektor Đorđević, ali i dalje ima važnu poruku za sve: "Ne treba biti opterećen individualnim učinkom".
“Gudurić, Micić i Milutinov su igrači u našoj rotaciji koji su dali određeni doprinos. Mogu i više, ali treba da gledaju kvalitet, ne kvantitet. Imaće priliku da pruže i pokažu sve što znaju. Samo ne treba da se opterećuju tim stvarima, niti da razmišljaju o individualnim igrama. U ovakvim takmičenjima je potreban tim da bi se došlo do onoga čemu težimo“, poručio je Đorđević na brifingu sa srpskim novinarima u hotelu reprezentacije. 

Da li je Portoriko dobra prilika za tako nešto? Moguće i najbolja, poslednja u kojoj rival neće biti iz jednog od dva ešalona svetske košarke bez obzira na duboku istoriju koju je tim s poznatog karipskog ostrva izgradio. Već za nedelju je zakazan klasik evropske košarke i biće potrebne sve raspoložive snage u pravom naboju kako bi se izbegao onaj najgori scenario - da se sa drugog mesta Srbija vraća u Donguan i odatle traži put do Pekinga. 

Marko Gudurić i Vasilije Micić su imali svojih dobrih rola tokom priprema, ali su i dalje od visina koje su ih preporučile Memfisu, odnosno stavile u red najboljih plejmejkera Starog kontinenta. Iz ugla posmatrača kod dvojice srebrnih momaka iz Istanbula nazire se razumljivo nezadovoljstvo zbog toga što u nekoj, selektoru najbolje shvatljivoj meri zaostaju za saigračima. Gudurić se posle solidnog finiša priprema i šuterski vrlo dobre role protiv Angole vratio dva koraka unazad i u naredna dva meča pogodio samo jedan šut s distance iz osam pokušaja. U okršaju s Italijom je posle jedne neiskorišćene situacije u drugom poluvremenu bio vrlo ljut na sebe, zbog čega je uputio i nekoliko teških reči sebi što ga kasnije dovodi do toga da mu se ruke još više "ukoče". Struka ga konstantno bodri i pokazuje mu da ima veru u njegov kvalitet koji, uostalom, nije ni sporan jer teško da bi mogao do ugovora u Memfisu na foru ili lažnim predstavljanjem. Gudurić je iza sebe ostavio individualno najbolju sezonu u Feneru iz koje je izvukao maksimum jer je ostvario pravovremeni napredak. Nažalost i pored taktičkih pomeranja sa beka na krilo, različitih uloga i igranja kraj drugih saigrača nije uspeo da se razigra, što je dovelo do toga da Bogdan Bogdanović ima nešto veću potrošnju energije protiv Italije, ali i toga da su u nekim momentima na parketu bili i Stefan Jović i Vasilije Micić.

Što se momka iz Kraljeva tiče, već je bilo reči o njegovim partijama u dresu Srbije. I on je svestan, nekoliko puta je i javno napomenuo, da njegova uloga u reprezentaciji nije ni približno takva kao u Efesu, gde mu je Ergin Ataman dao loptu u ruke i slobodu da radi apsolutno šta mu je volja. Uz prisustvo Bogdanovića, Jokića i Bjelice kao trojice glavnih igrača i potrošača lopti, njegov ofanzivni prostor je sužen, pa je tako od dolaska u Fošan uputio samo dva šuta van linije 6,75 metara i ukupno 14 iz igre, što ga unutar rostera stavlja tačno na polovinu liste igrača s najviše upućenih šuteva u proseku. Znao je na momente da bljesne i pokaže kako to radi majstor svog zanata, da iz prvog koraka napravi prednostu u odnosu na odbrambenog igrača, provuče se do koša i u karakterističnom stilu izbaci loptu visoko na tablu i da ona prođe kroz obruč. Ali, još mu nedostaje rutine, svežine, možda čak i iskustva da bude čovek koji igra za tim, a ne neko od koga živi. Svesni su i timovi na drugoj polovini terena da je Micić u stanju da jednim dodavanjem, potezom ili hicem zapali publiku i napravi razliku. On je sjajan igrač, ogromnog talenta i demonstrirao je šta se krije iza ozbiljnog pogleda. Posle teške sezone, slobodnih dana koje je opravdano dobio pre dolaska u reprezentativni kamp i još neke okolnosti su ga malo izbacile iz takta. Ali, ima mogućnost, podršku saigrača i kompletne ekspedicije da se vrati i bude pravi. 

Slučaj Nikole Milutinova je u neku ruku specifičan. Klupski jedan od tri najbolja evropska centra u prošloj sezoni, Milutinov se našao u situaciji da mora da se žestoko bori za svaki minut na parketu u konkurenciji koja je fantastična. Zbog toga je, između ostalog, Aleksandar Đorđević i spustio Nikolu Jokića za poziciju niže, kako bi triling Raduljica - Marjanović - Milutinov mogao da cirkuliše u reketu. Kod rođenog Novosađanina problem nije u nervozi ili slabijoj formi. On svoj posao u napadu odrađuje vrlo dobro, za ceo turnir promašio je samo tri šuta - sve protiv Angola. Dva iz igre i jedan sa linije penala. Protiv Italije je igrao na preskoke, malo vremena provodio je na parketu u kontinuitetu zbog čega nije ni mogao da uhvati ritam. U sve tri dosadašnje utakmice imao je ravno po 12 minuta. Izgledalo je da je s Nikolom Jokićem, inače saigračem iz mlađih reprezentativnih kategorija, napravio dobru konekciju, ali ona kasnije nije bila toliko u upotrebi. 

Gudurić, Micić i Milutinov su važni šrafovi u timu. Uostalom, kao i svaki pojedinac u Kini. Neko trenutno igra bolje i više, neko slabije i manje, ali to ne znači da je otpisan ili neupotrebljiv. Portoriko bi mogao da skine veliki teret s njihovih leđa i rastereti ih pred mečeve istine. Potrebno je samo da znaju da je ekipa uz njih i moralna podrška. S njima i nacija.

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_sN)
Foto: MN Press, FIBA Basketball