Književnica Lara Đorđević u svom novom romanu "Boja beskraja" prvi put oslikava mogući karakter i status čuvenog Paje Jovanovića. Njena junakinja Lenka 1907. godine putuje Evropom i boravi u Beču, gde prisustvuje otvaranju izložbe svog prijatelja, upravo proslavljenog srpskog slikara.
"Lenka Mihajlović je jaka i obrazovana žena vaspitanog duha, Beograđanka naklonjena umetnosti. Pišući ovu knjigu, istraživala sam široko rasprostranjeni mit o srpskoj ženi. Ružna je činjenica da je srpska žena bila i jeste zlostavljana žena. Prvobitni zlostavljač je dobro poznat, to je muškarac, društvo, kultura, crkva, porodica, ali stvar postaje zanimljiva i naročito jeziva u času zlostavljačevog preobražaja. Spoljni zlostavljač se preobrazio u unutrašnjeg, ili je makar dobio tihog, pasivnog, ali odanog saučesnika - ženu samu. Čitav program ponižavanja i zlostavljanja tako je temeljno učitan u žensku psihu da nedopustivo često žena i ne primećuje da je ugrožena. Otupeli su joj instinkti", objašnjava Lara Đorđević i nastavlja:
"Potisnuta teška osećanja izazvana bezbrojnim sputavanjima i nipodaštavanjem ispoljavaju se u vidu agresije, unutrašnje napetosti ili tuge. Njen strah od muškarca preobrazio se u prezir i mržnju prema muškarcu. Od statusa žrtve sačinila je titulu i trnovitu krunu dobro je navukla sebi na čelo. Zanimljiva je ta veza između opsesivne ljubomore s kojom se ta kruna čuva, žena je ženi postala najveći neprijatelj. Da, zaista, kroz priču o hrabroj ženi izrazitog intelekta moguće je ispričati priču o bolesnom društvu, destruktivnim stavovima, životnoj filozofiji koja ruinira ljudsko biće. Đorđevićeva se u romanu bavi umetnošću, ali i karakterima Pavla Jovanovića i Gustava Klimta.
"Zanimale su me njihove životne priče, čiji su sačuvani biografski podaci samo siže. Naoko sasvim različiti, činilo mi se da su morali imati nešto zajedničko, nešto što ih je određivalo kao vrhunske umetnike. Klimt je više odgovarao slici slikara koju većina ljudi neguje. U stalnoj zavadi sa akademijom, bio je kritikovan i odbacivan, slike su mu nazivali pornografskim i odbijali su mu radove. Paja Jovanović je uradio sve kako treba. Vredan i vedrog duha, već kao vrlo mlad bio je plaćen i prihvaćen. Odlično prilagođen, bio je salonski slikar, od njega su naručivali dvorovi, industrijalci, bankari, kolekcionari. Poštovaoci su ga nazivali najboljim srpskim slikarom, a kritičari oštro zamerali mnogo puta korišćena ista rešenja. I pored toga, međutim, nadahnuće mu je bilo nedirnuto, a produkcija fantastična", kaže Lara i dodaje:
"To je prilično neobično jer umetnost od umetnika zahteva da prekorači sopstvene granice, a ipak, naš veliki slikar je umeo da živi, bio je znatiželjan čovek očaran lepotom, ostvareni umetnik i zadovoljan zbog toga. Cenio je sopstvenu prirodu i živeo je u skladu s njom, a kritičare je držao daleko od sebe, ne dopuštajući im da mu ličnim otrovom truju dane. Ne samo što se od njega baš takvog kakav je bio, sa svim vrlinama i manama, može štošta korisno naučiti, nego je provereni recept, prilagođen i oplemenjen, moguće i primeniti."
Pravnica SUDSKI SLUČAJEVI KAO INSPIRACIJA
S obzirom na to da ste radili u sudu deset godina, da li je neki slučaj završio u nekom vašem romanu? - Iako već dugo nisam zaposlena u pravosuđu, iskustvo stečeno u sudu je neprocenjivo. Bila bi velika šteta, a i sasvim je nemoguće ne crpeti iz tog živopisnog kotla najraznovrsnijih sudbina i likova. Iako je interesantnih slučajeva iz sudske prakse mnogo, oni su ipak tek poslednji nivo manifestacije. Beskrajno je zanimljivije, a i korisnije, pronicati u psihološke uslovljenosti koje su do tih slučajeva dovele, a koje često ostaju skrivene.
Kurir.rs / Ljubomir Radanov / Foto: Wikipedia
NE PROPUSTITE
