Piše: Tamara Jorgovanović
Kada je 1908. u časopisu Slobodni Hindustan pročitao pismo Lava Tolstoja, u kojem, odgovarajući na poziv i izazov urednika Taraknata Dasa, podržava oslobođenje Indije od britanske kolonijalne vlasti isključivo mirnim putem, advokat Mohandas Gandi, koji će nekoliko godina kasnije ući u legendu kao Mahatma, bio je oduševljen. Već je smatrao Tolstoja vrhunskim piscem i jednim od najjasnijih mislilaca Zapadnog sveta, pa mu je mnogo značilo što je u njegovim rečima našao podršku za nenasilne metode borbe koje je tek oblikovao. Das je, naprotiv, govorio da kao revolucionar ne može da prihvati doktrinu neprotivljenja zlu i pasivnog otpora za koje se Tolstoj zalagao. Vojnička iskustva iz Krimskog rata i putovanje po Evropi u mladim danima – naročito prisustvovanje pogubljenju na giljotini u Francuskoj – promenili su Tolstoja i načinili od njega pacifistu i duhovnog anarhistu.
LJUBAV ĆE SPASTI SVET: “Ljubav je jedini spas za čovečanstvo od svih nesreća i jedini način da spasete svoj narod od ropstva”, napisao je Tolstoj Dasu. “Laka srca, u 20. veku, vi kao pripadnik religioznog naroda negirate taj zakon jer ste ubeđeni u naučno prosvetljenje i pravo da to činite. Time ponavljate – oprostite mi – neverovatnu glupost koju su vam usadili oni koji se zalažu za upotrebu nasilja, ti neprijatelji istine, najpre sluge teologije, a onda i nauke, vaši evropski učitelji. […] Trgovinska kompanija od 30.000 ljudi – ne ljudina već veoma slabih i običnih ljudi – pokorila je narod od 200 miliona. Kažite nekome ko nije lakoveran i neće vas razumeti. Zar ovi brojevi ne pokazuju da nisu Englezi već Indijci porobili sami sebe?”
Tolstoj na kraju savetuje: “Ne opirite se zlu, ali nemojte ni da učestvujete u njemu, bilo da je u pitanju nasilna uprava, sudstvo, ubiranje poreza i, što je još bitnije, vojska, pa niko na svetu neće moći da vas porobi.”
Gandi se ubrzo obratio piscu tražeći dopuštenje da prevede objavljeni članak, koji će postati poznat kao “Pismo Indusima”, na engleski i svoj maternji gudžarati. Tolstoj je radosno pristao i time je 1909. započela prepiska dvojice velikana, jednog na zalasku života, drugog u punoj snazi, koju je ometalo samo loše zdravlje grofa iz Jasne Poljane.
SAN O SLOBODI: Gandi je u to vreme živeo i radio kao advokat u Južnoj Africi, još jednoj britanskoj koloniji, gde se vrlo rano susreo sa rasizmom – čuvar ga je izbacio iz voza jer je odbio da sedne na pod. Čovek koji je čitavog života verovao da se Indija može emancipovati jedino kroz Britansku imperiju, počeo je da menja stavove zbog diskriminacije koju je svakodnevno gledao. Indusi u Južnoj Africi jedva da su smatrani ljudskim bićima i, bez obzira na profesiju, nazivani su kulijima, što je bio pogrdan naziv za sve radnike azijskog porekla. Zakoni su bili toliko restriktivni, da su propisivali i da niko osim belaca ne sme da hoda trotoarima posle devet uveče. Gandi je bio u dilemi da li da ostane u Južnoj Africi ili da se vrati u Indiju, kada je pročitao “Pismo Indusu”. To mu je, kako je govorio, promenilo život.
Detaljno je pisao Tolstoju o onome što se događa u pokrajini Transval i u koloniji gde je živelo 13.000 Indusa – o diskriminatorskom zakonu donetom da obezvredi one na koje se odnosi. Gandi je osećao da prihvatanje takvog zakona nije u skladu sa duhom prave vere i predložio Indusima da ispolje građansku neposlušnost i ne prihvate propise, uprkos mogućnosti da odu u zatvor. Ljudi su ga sledili i mnogi su završili na robiji, među njima i Gandijev sin.
“Kao rezultat, gotovo polovina indijske populacije koja nije mogla da podnese vrelinu borbe i da istrpi težinu robije radije se povukla iz Transvala nego da se pokori zakonu koji ih degradira. Od druge polovine, skoro 2.500 njih otišlo je zbog sopstvene savesti u zatvor, mnogi i po pet puta. Robija je varirala od četiri dana do šest meseci. U većini slučajeva dobijali su težak rad. Mnogi su bili finansijski uništeni. Trenutno je u pritvoru više od stotinu pasivnih otporaša. Neki su veoma siromašni, zarađuju za život od danas do sutra, i zato njihove žene i deca moraju da žive od novčane pomoći koja je takođe prikupljena uglavnom među otporašima. Sve to opterećuje britanske Induse, ali mislim da već postaju dorasli situaciji. Borba još traje i ne znamo kada će se završiti. Mnogi od nas jasno vide da pasivni otpor hoće i može uspeti tamo gde surova sila mora da propadne. Primetili smo da ako je borba do sada bila duga, to je uglavnom zbog naše slabosti i stoga što vlada smatra da nećemo moći da podnesemo dugotrajnu patnju”, pisao je Gandi Tolstoju.
ZAKON LJUBAVI: Iako su poticali iz različitih kultura i delilo ih je četrdeset godina, Tolstoj i Gandi imali su isto intelektualno i duhovno nasleđe i isti otpor prema nasilju, a jedna od knjiga koja je najviše uticala na Gandija bila je Tolstojeva “Božje carstvo je u tebi”. Obojica su se, svaki na svoj način, borili protiv lažnih ideologija i za jednakost svih ljudi i jedinstvo svih vera.
“Ono što nazivaju nepružanjem otpora u stvarnosti nije ništa drugo nego pokoravanje ljubavi, neizopačeno pogrešnim tumačenjima. Ljubav je težnja ka jedinstvu i solidarnosti sa drugim dušama, i ta težnja oslobađa izvor plemenitih dela. Takva ljubav je vrhovni i jedini zakon ljudskog života, koji svako oseća u dubini duše. Ona se najjasnije pokazuje u dušama dece. I odrastao čovek je oseća sve dok ga ne zaslepe lažna učenja sveta”, pisao mu je Tolstoj. “Socijalizam, komunizam, anarhizam, Vojska spasa, sve veći kriminal, nezaposlenost, sve veći bezumni luksuz bogatih i sve dublja nemaština siromašnih, zastrašujući porast broja samoubistava – sve je to znak unutrašnje protivrečnosti koja se mora rešiti. Naravno, treba se rešiti priznavanjem zakona ljubavi i negiranjem svakog nasilja.”
Prepisku je prekinula Tolstojeva smrt novembra 1910, a možda je baš pismo Gandiju bilo poslednje koje je napisao.
“Tolstoj je čuven u celom svetu, ne kao vojnik, iako se zna da je bio izvanredan vojnik, ne kao sjajan pisac, iako uživa i tu reputaciju, niti kao aristokrata, mada je posedovao ogroman imetak. Svet ga je znao kao dobrog čoveka. Odbacio je bogatstvo i napustio život pun udobnosti da bi prigrlio onaj običnog seljaka. Velika Tolstojeva vrlina bila je da sam čini ono što propoveda. Zato su hiljade ljudi verne njegovim rečima i učenjima”, napisaće Gandi u nekoj vrsti nekrologa piscu u svom listu Indian opinion.
Tek 37 godina kasnije njihov zajednički san postao je stvarnost: Indija se izborila za nezavisnost od Britanije na Gandijev način. Iako je Tolstoj pri kraju života verovao da se i njegova Rusija menja i postaje slobodna jer sve više mladića odbija vojnu službu, te će jednog dana i u njoj Bog biti moćniji od čoveka, to se dosad nije desilo.
Istorija je, međutim, nedvosmisleno potvrdila ono u šta su Tolstoj i Gandi bili ubeđeni i čemu su posvetili život: da je nenasilan otpor uspešniji od nasilnog. Politikolozi su na osnovu temeljnih istraživanja utvrdili da ne samo da su mirni protesti dvostruko uspešniji u svrgavanju diktatora ili okupatora već i povećavaju šanse da nakon toga budu uspostavljene demokratskije vlade. Čak i kada ovakvi protesti propadnu – uglavnom zbog loše organizacije i nedostatka taktičkog razmišljanja – šanse da u tim zemljama ipak dođe do demokratskih promena četiri puta su veće.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR