PRAZNA SOBA
Nisam mogao da odredim da li je nekada neko bio, pa otišao, ili nikada nikog nije ni bilo. U sobi je vladala galaktička tišina, i samo se zavesa na otvorenom prozoru ravnodušno lelujala.
Golicalo me je oduvek i sada sam rešio da sa tim definitivno raščistim.
Kada sam ušao u predsoblje, zatekao sam troje ljudi. Bradati tridesetogodišnjak je samo malo odigao zadnjicu i rotirao je na klupu sa druge strane, mada je na ovoj bilo mesta za petoro. Glava mu je ostala uvučena u ramena, a pogled je krio ispod čupavih obrva. Na stolici u jednom uglu sedela je sredovečna žena sa maramom na glavi i pletivom u rukama. Kratko me je odmerila od glave do pete i nastavila da štrika, čitavim telom emitujući poruku „znam ja vas!” Na stolici u drugom uglu gnezdila se, bezuspešno pokušavajući da navuče minijaturnu suknju na kolena, bujna dama u ranim četrdesetim. Imala je grešno dugu riđu kosu i grešno dubok dekolte iz kog je virio ogroman krst. Samo ona mi je otpozdravila, a onda joj je, grešnoj, zazvonio mobilni telefon. Pletilja joj je uputila neprijateljski pogled, a bradonja je samo ispustio glasno, prezrivo „mh!” Shvatio sam da propagirane ljubav i dobrota ne stanuju u dve trećine njegovih kreacija, pa sam rešio da iz prve ruke saznam zašto je to tako.
Pošao sam prema vratima. Pletilja je ispustila igle i vunicu, počela užurbano da se krsti i da ponavlja: „Bes!” Bes!”, dekoltirana dama me je, i dalje držeći telefon pored uha, zaprepašćeno pitala: „Nećeš valjda da uđeš?!”, a bradati mi je doviknuo: „Grešniče, znaj svoje mesto!”, glasom koji one sa slabijim nervima pretvara u kamen.
Ali ja sam rešio da uđem. Pokucao sam, praćen njihovim prestravljenim pogledima. Nije bilo odgovora. Stavio sam ruku na kvaku i vrata su se sama otvorila.
U sobi nije bilo nikog. Nisam mogao da odredim da li je nekada neko bio, pa otišao, ili nikada nikog nije ni bilo. U sobi je vladala galaktička tišina, i samo se zavesa na otvorenom prozoru ravnodušno lelujala.