Novi film proslavljenog srpskog reditelja Gorana Markovića "Delirijum tremens" otvoriće sledeće subote Filmske susrete u Nišu. Glavna uloga u filmu bila je poverena Predragu Ejdusu, ali ga je zbog bolesti zamenio Tihomir Stanić. Reditelj i scenarista u razgovoru za Kurir govori o svom novom ostvarenju, Gordanu Mihiću, ali i o politici i stanju u društvu.
Koliko su Filmski susreti značajni za vas kao reditelja i kakve uspomene nosite iz Niša?
- Na festivalu u Nišu bio sam sa svojim prvim filmom "Specijalno vaspitanje" 1977. godine. Bio sam jako uzbuđen jer uopšte nisam znao kako će ljudi reagovati na ono što sam snimio, nisam imao mnogo iskustva s bioskopskom publikom, s festivalima pogotovo. Od tada su svi moji filmovi, ako se ne varam, učestvovali na ovoj dobroj, značajnoj smotri i uvek imali jako dobar odjek kod publike, koja je u međuvremenu postala veoma stručna i probirljiva. Drago mi je što se ovaj niz nastavlja i posle 42 godine.
U Nišu glumci dodeljuju nagrade jedni drugima. Šta mislite kako će oceniti vašu epizodu u filmu? Da li ste rado pristali da budete i ispred kamere?
- To je više šala nego epizoda. Ne vidim sebe kao glumca, iako sam i to probao nekoliko puta. Za reditelja je važan osećaj kako to izgleda biti ispred kamere. Ali ništa više od toga. Umetnost glumca je vrlo ozbiljna i kompleksna i ne bih da radim nešto što ne umem.
Film ste posvetili Predragu Peci Ejdusu, koji je prvobitno bio planiran za glavnu ulogu. Da li je Peca izabrao novog Dagija i kako ste došli do Tihomira Stanića?
- Ja sam se dogovorio s Tikom, kada se Peca razboleo, da ga zameni. Tiki to nije bilo nimalo lako, otišao je do Ejdusa u bolnicu po neku vrstu blagoslova. Iako već teško bolestan, Peca nije propustio da se našali s njim. Citirao mu je sličnu scenu iz filma u kojoj glumac posećuje drugog glumca, Dagija, u bolnici i traži dozvolu da ga zameni u pozorištu. "Ti to ne možeš, nemaš ljudski sadržaj za nešto tako", rekao mu je i obojica su se nasmejali toj poslednjoj Ejdusovoj šali. Umro je prve nedelje snimanja.
U novom filmu ste prikazali kako izgleda posao glumca. Gorica Popović kaže da ste napravili omaž njihovom svetu, gde se strasno voli, pije, svađa i ljubi. Šta ste nam prećutali?
- Već sam snimio i napisao za pozorište nekoliko priča o glumcima. Pokušao sam da u njima ispričam sve što znam o psihologiji i sudbini glumca. Mislim da mi nije promaklo skoro ništa.
Svedoci smo procvata serija na domaćim televizijama. Ostali ste verni RTS?
- Da, uradio sam dva filma i istovremeno dve mini-serije u produkciji RTS. Radio sam sa izvanrednom ekipom profesionalaca, koji su u ceo posao uložili mnogo znanja i talenta. Želeli su da pokažu kako njihova kuća nije samo informativni program već da u njoj postoje desetine i desetine pravih, kreativnih umetnika, koji retko dobijaju šansu da pokažu šta znaju. To je nešto što je na mene ostavilo snažan utisak. Nisam dugo osetio tu vrstu zalaganja i razmene ljudskih osećanja.
O Gordanu
MIHIĆ JE BIO I OSTAO KARIJATIDA NAŠE UMETNOSTI
Iznenada nas je napustio scenarista Gordan Mihić, a baš vi ste odabrali njegov scenario za "Nemanjiće", po kojem je snimljena serija na RTS. Da li smo se ogrešili o jednog takvog velikana? - Mihić je bio i ostao karijatida naše umetnosti. Sećam se njegovog ogromnog doprinosa "crnom filmu" i uticaja koji je taj pokret načinio ne samo u kinematografiji, umetnosti nego i u društvo. To je bilo periklovsko doba, na čijem čelu je bio Gordan Mihić.
Nedavno je ulicu u Beogradu dobio i vaš otac Rade Marković, kao i mnogi drugi velikani...
- Da. Samo ne znam gde je. Niko me nije obavestio. Saznaću, valjda, ili nabasati na nju.
Snimili ste film "Tito i ja". Da li smo mi neopravdano nostalgični prema Titu i Jugoslaviji? Da li ste vi jugonostalgičar?
- Da, ja sam jugonostalgičar. Nisam, valjda, ljubitelj ovih uglavnom odvratnih zemalja koje su nastale raspadom Jugoslavije? Ne mislite valjda da iz ovih banana državica mladi beže samo zbog posla? Ne, beže jer ne žele da stucaju život u neljudskim uslovima, u atmosferi mržnje i zla.
Da li je Tito najbolji političar kog smo imali?
- Ne znam nijednog političara koji je stvarno bio dobar. Možda neko iz prošlosti, na primer Tomaš Garik Masarik, filozof i preporoditelj Čehoslovačke između dva rata. Mi smo našu šansu prokockali ubivši još jednog filozofa, Zorana Đinđića. Uostalom, zar ne vidite kolika je mržnja ove vlasti uperena baš prema filozofima? Svako ko misli i pritom nema ličnog interesa za nju je neprijatelj.
Sami ste rekli da je smeh oblik jaukanja, da se smejemo onome što nas dotiče. Čemu se vi najčešće smejete?
- Strašnim stvarima. A najstrašnije i najsmešnije slike ovog vremena nalaze se u karikaturama Dušana Petričića.
O Oliveri i Radetu Markoviću
OD RODITELJA SU MI OSTALE RADNE NAVIKE
Da li pamtite iz detinjstva kako su vaši roditelji pripremali uloge?
- Ne sećam se, bilo je to davno. Ali od roditelja su mi ostale radne navike. Tata je često na prvu, čitaću probu u pozorištu dolazio znajući već svoju ulogu napamet. I mama je mnogo radila. Njen radni dan nije bio manji od deset sati. Za umetnike to nisu uobičajene pojave. Meni su od njih ostali odanost prema profesiji i strogi radni režim. Naročito prilikom spremanja, u pisanju scenarija i rediteljskoj pripremi.
NE PROPUSTITE
Kurir/ Ljubomir Radanov, foto: Zorana Jevtić
