On je rođen 15. avgusta 1978. godine. Osnovnu školu je pohađao u Maglaju, ali je zbog izbijanja ratnog sukoba u Bosni i Hercegovini nije završio.
Na početku rata umrla mu je majka, pa je ostao da živi sa bakom koja je septembra 1992. godine poginula u granatiranju sela od strane tzv. Armije Republike Bosne i Hercegovine.
Spomenko je imao oca, ali to nije ni znao. On ga se odrekao kada je imao 4 godine, a danas prima penziju na ime poginulog sina.
Pridružio se vojsci
Dečak se nakon smrti majke i bake prijavio u Vojsku Republike Srpske gde je imao zaduženje da bude kurir, a potom je razvozio hranu borcima na prvim linijama fronta.
Jednom prilikom je sa konjskom zapregom upao u minsko polje, nakon čega je bio lakše ranjen a kasnije je preživeo još jedno ranjavanje.
U napadu muslimanskih snaga na Ozren narod se povukao iz Jovića, ali je dečak sa nekoliko vojnika ostao da brani selo. U martu 1993, tokom granatiranja srpske vojske dečak je teško ranjen da bi 20. marta preminuo i sahranjen je sa stradalim saborcima na seoskom groblju. Tada je, osim njega, život izgubilo još 5 srpskih vojnika, a mali Spomenko je imao samo 15 godina.
Sahranjen je na mesnom groblju Gornji Ulišnjak, gde počivaju njegova majka i baka. To mesto, kao i Spomenkovo selo Jovići, danas se nalaze u Federaciji BiH.
Mladi heroj sa Ozrena
Posle više od dve decenije i po decenijie od pogibije mladi heroj sa Ozrena dobio je spomen - bistu u Doboju, koja je 20. marta 2014. godine postavljena u porti Hrama Rođenja Presvete Bogorodice.
Tri godine kasnije, 19. marta 2017, u višegradskom naselju Garča, jedna od ulica je ponela ime ovog mladog heroja.
Spomenko je u ratu dobio nadimak Mali Obilić, ali ne zbog godina, već zbog toga što je mrtve i ranjene drugove izvlačio sa prve linije fronta po kiši granata i metaka.
Odbio je da ode u inostranstvo
Malo ko zna da je Spomenko odbio ponudu da ode daleko od rata i živi u tuđoj zemlji bezbrižnim životom, sve dok njegova zemlja ne bude doživela mir i slobodu.
"Dok moja noga ne kroči na Maglaj, ja ne idem odavde", govorio je kada je dobio mogućnost da izađe iz ratnog užasa i svoj dečački život nastavi u Parizu.
Nije se plašio
"Imamo mnoge slučajeve gde je bilo teško, ali se sve opet nekako izdrži. Imao sam slučajeve da sam nagazio na minu, naišao sam i odbila je prvi točak. Ovo mi je druga rana, mene je bacila detonacija i tu me je geler okrznuo, ali opet se sve savlada.
Tukli su me mecima, ali i to sam izdržao. Kažem da mi ovde dobro i fino, sarađujem sa vojskom, hranim se sa vojskom, spavam... Nemam oca nemam majke, ostao sam samo sa babom, ali je ona poginula baš kod ove kuće tu", rekao je on svojevremeno u jednom intervjuu.
"Moj zadatak je da izvozim ranjenike, prevozim municiju i hranu, a sad pošto imamo manjak kurira morao sam da pređem da budem kurir, pa je jedan stariji preuzeo kočije. Ali te kočije će mi se jednog dana vratiti", rekao je ovaj dečak.
Po načinu na koji je pričao videlo se da se trudi da bude hrabar, koliko je to moguće kada besne ratni sukobi.
"Ne plašim se. Nekad imam malo strah, ali savlada se i to. Uvek imam oružje. Non-stop napadaju, ali neće dugo", rekao je on. Za ljude koji nisu otišli na ratište već vreme provode po kafićima, Spomenko je rekao da su sve to kukavice.
"To su izdajice svog naroda. Ja sam se dobrovoljno javio da pomognem svom narodu da se oslobodimo od neprijatelja", pričao je on. Posle rata je želeo da nastavio da radi sa svojim kočijama i da pomaže drugim ljudima.
Kurir.rs
Foto: Pritnscreen/Youtube
NE PROPUSTITE
