Godišnji odmor, onih teškom mukom zarađenih desetak dana, koje ćemo provesti na nekoj velikoj vodi. S vremena na vreme skvasićemo se u toj velikoj vodi, a veći deo provesti na peškirima, ležaljkama ili u kafićima pijuckajući nešto osvežavajuće. Uveče ćemo prošetati po gradu ili mesu u kom se nalazimo i vratiti se u krevet opijeni suncem koje nas je tuklo tokom dana. I? Pričaćemo posle, pokazujući fotografije, kako nam je bilo super, ekstra, vrh... A neretko ni sami sebi nećemo priznati da nam je bilo dosadnjikavo i da smo u odmoru istinski uživali dva, tri, možda i cela četiri dana. No i za to postoji rešenje. Da se razumemo, pobornik sam i plaže i vode i sunca, ali mi se namestilo da doživim i malo drugačiji vid letovanja. Aktivni, nazovimo adrenalinski odmor. I nemojte stati sa čitanjem teksta jer "to nije za vas". Jeste, i te kako!
Nacionalna turistička organizacija Crne Gore povela je grupu srpskih novinara na turneju sa ciljem da se ovdašnjim turistima približi to što ovaj deo Jadrana (i šire) nudi, a da se ne radi samo o pukom ležanju na plaži i pomeranju s jednog na drugo mesto. Bez nekih prevelikih očekivanja krenuli smo put Crne Gore i već prvog dana shvatili da ćemo doživeti nešto posebno i uživati u svemu što ćemo iskusiti i okusiti.
Dan prvi - Plaža, klopa, kultura Nakon dolaska u jedan od barskih hotela i osveženja, stigli smo do Ulcinja i plaže Dolcinium na kojoj nas je dočekao nestvaran prizor. Bezbroj šarenih zmajeva vijorio se nebom, a ispod njih se uz lagani vetrić penušalo more. Naravno da smo brže-bolje uskočili u vodu, čak i pre nego što su nam pojasnili otkud toliki zmajevi nad nama. Reč je o disciplini "kitesurfing" u kojoj je bez sumnje nemoguće ne uživati. Sloboda koju osetite pa čak i ukoliko ste samo posmatrač "jahača na dasci" je zaista velika. Bio je to jedan od onih momenata (ne i jedini u ovoj avanturi) kada poželite da zaustavite vreme. Ali... Moralo se dalje. Dan pun užitaka završili smo dobrom klopom i odlaskom u pozorište. O tome šta smo doživeli u teatru možete čitati ovde:
Dan drugi - Sloboda kanjona Sad kad smo stigli do ovde, osećam da mogu da pišem i u prvom licu... Nije baš da sam ranoranilac, ali budilnik u sedam mi nije zasmetao kao obično. Znam da me čeka luda avantura, znam da ću pred sobom imati zadatak da prođem kroz jedan od brojnih kanjona. Zov prirode i radoznalost bili su jači od mrzovolje koju samo doooobra kafa može da ukloni. Ustadoh, dakle, na prvo zvono. Brzi tuš, doručak, i već pomenuta kafa i spreman sam za polazak. Uz klopu sam s kolegama još jednom preživeo i proživeo pozorišnu predstavu odgledanu prethodne večeri. Kaciga, pojas, neoprensko odelo za one koji žele i koji misle da će im voda od 14 stepeni koja nas očekuje biti nepodnošljiva. Korak po korak niz staze koje te kao neka čeljust uvlače u svoje ždrelo iz kojeg ćeš izaći oslanjajući se na svoju veštinu. Dobro, i hrabrost, pokatkad. I šta god sad napisao neću uspeti da vam dočaram ni delić osećaja koji čovek ima dok skače u zdenac sa visine od recimo sedam metara, ili dok zakačen sajlom visi iznad provalije (opet onaj momenat sa zaustavljanjem vremena), dok se pentra po stenčugama, roni kroz vodene sokake. Milina! Fantazija! SLOBODA!Stavite kanjonig na listu stvari koju morate probati. Svečana večera na kojoj smo se družili i sa ministrom turizma Crne Gore, a za koju smo svi očekivali da će biti jedna od onih uštogljenih i zvaničnih "manifestacija", pretvorila se u sjajnu zabavu ispunjenu dobrom energijom i prijatnim razgovorima sa domaćinima. Više nego kvalitetno ispunjen dan.
Dan treći - Hajdemo u planine Opet se prelako probudih. Ne mislim na ustajanje iz kreveta nego na pravo buđenje. Kako ubacih stopala u papuče (kupljene dan ranije za četiri evra jer sam imao peh sa mojim japankama) bejah spreman za akciju. A akcija je značila sedanje u džipove i vožnju po prirodi, te uživanje u nekim prizorima koje planina Rumija, tu odmah iznad Bara, nudi. Videh manastir, videh koze na vrh nekih stena, prođoh kroz tunel širok toliko da samo auto može da prođe. A na ulasku u tunel i iznenađenje. Nekoliko konja i krava u želji da se sklone od velike vrućine uvuklo se u tunel, pa je iovako zahtevna misija prolaska bila otežana. Otežana, ali ne i nemoguća. Ne mogu da kažem da sam Rumiju upoznao toliko dobro da ne bih zalutao sledeći put, ali mogu, mirne duše, da konstatujem kako sam uživao. Nije da sam bio umoran, ali ni odmoran, kada smo stigli do sledeće stanice, tek oči sam punio gledajući u Skadarsko jezero, a energiju povratio uz dobru trpezu na obali. U međuvremenu, da ne zaboravim, i fenomenalna zakuska (kolege kažu i vino) u autenitčnom seocetu Godinje. Mesto u kom su kamene kuće povezane tunelima i koje je kako nam domaćini ponosno rekoše baš zahvaljujući tome uspelo da ostane neosvojivo za tursku vojsku. Neko se u Skadarskom jezeru brčnuo, neko odlučio da samo dopuni baterije gledajući u vodu, a put nas je već vodio ka kampu Sastavci. Jer tamo nas je poslednjeg jutra ove avanture čekalo finalno uzbuđenje. Iako svi iscrpljeni od puta ostadosmo budni do duboko u noć uživajući u muzici, klopi i piću.
Dan četvrti - Veslo mi dajte Da se ne ponavljam, ustadoh ko nov. Lagana šetnja do mesta na kom Piva i Tara prave Drinu. Lep prizor. Piva mirna, nad njom neka maglica. Tara uzbrčkana. Kafa i doručak. Pre nego što krenemo na rafting, što je i naša poslednja avantura na ovom putovanju, još jednom ću do spoja dve reke. Ma nije prošlo ni 45 minuta, a sve je drugačije. Priroda u punom svetlu servira mi svoju moć. Tara mirna, Piva prilično razigrana. Impresioniran sam promenom koju vidim. (A da nekako zaustavim vreme?) Ipak, idem dalje. Ovog puta svi oblačimo neoprenska odela (sa kratkim nogavicama, koliko da kao kratkotrajnu uspomenu ponesemo i izgorela kolena) i iste takve čizmice i odlazimo do mesta sa kog ćemo početi spust po Tari. A ova lepotica više nije mirna. Naprotiv, na pojedinim mestima deluje baš divlje i veselo. Ljudi, ovo je fenomenalno. Nestvarni pejzaži, boje koje izgledaju lepše nego na slikama najvećih umetnika, opasno hladna voda (desetak stepeni, rekoše nam) i skiper na našem čamcu zanimljivog imena i prezimena - Milan Obrenović. Do kraja tročasovne avanture hvalili smo se da u upravljanju čamcem pomažemo kralju. Brzaci, bukovi, mirne deonice... Sve pređosmo neobično lako. Pauzu na pola puta iskoristili smo da se zavučemo u šumu i prateći zvuk stigli do serije vodopada. Klekneš, popiješ vodu od koje trnu zubi, utrčiš pod vodopad koji te ljudski izlupa po glavi, ramenima i leđima... I uz osmeh si spreman za veslanje do kampa.
Dan peti - Bogatiji sam Stigosmo u Beograd u pola noći, izgužvani i iscrpljeni od puta, ali svako na svoju stranu ode noseći veliko bogatstvo i nove divne uspomene koje smo iskreirali tokom akitvnog odmora. To što se i dalje smeškam iznutra, iako radim već nekoliko dana, znači samo da mi je ovakav vid odmora prijao. Baš prijao. I da mi je bio potreban iako nisam imao predstavu da postoje mogućnosti da se i na ovaj način uživa na moru i širom Crne Gore. Uz želju da sličnu, čak i zahtevniju varijantu preživljenog osetim bar još jednom, izražavam nadu da našem vodiču Ireni nismo zadali mnogo glavobolje, te da smo bili dobri gosti onoliko koliko su naši domaćini vrhunski odradili svoj deo posla oko gostoprimstva. Da ponovim za kraj. Teškom mukom zarađenih desetak dana ne morate provesti isključivo na plažama. Vrhunske avanture su tu nadohvat ruke i čekaju na vas. Probajte i shvatićete o čemu pričam. Zaista je neopisivo dobro.
(Kurir.rs/Gojko Filipović)
