Jelka Jovanović: A šta će tu Vučić?

Pa tako, dok se deo ljudi pita šta će Aleksandar Vučić u svemu – kao ovaj reklamni margarin što se u sve meša – dotle drugi, a njih je, na nesreću društva, srazmerno više, neće nikoga drugoga za svoj problem sem predsednika lično.

Bilo da je reč o pomerenoj lokalnoj autobuskoj stanici koja se naslanja na nečije dvorište, kanalizaciji koja se izliva, iseljenju iz stana... Najnoviji primer je čak i koleginica Maja Pavlović, koja treći put za godinu štrajkuje glađu zbog problema koji su zadesili njen Kanal 9 i slične male televizije širom zemlje, ali posle neuspešnih razgovora s premijerkom i ona, eto, čeka Vučićev aber. Iako zna da od toga neće biti vajde, čak i ako se oglasi.

Ipak, svako se nada jer Aleksandar Vučić sve u zemlji rešava: i kad boli zub, i kad boli glava, kad se hapsi i pušta iz zatvora, kad se tuži i sudi, kad se ruši i kad se zida, kad se rađa i umire, kad peče sunce i nagrne kiša, napadaju snegovi, uruši se ograda... Premijerka ne propušta, kao ni većina ministara – a bogme i deo opozicije i nevladinog sektora, takozvane medije da ne pominjemo – da bar nekoliko puta u nekom javnom obraćanju pomene predsednika, posebno kada o nečemu valja odlučiti. Kaže, nastavlja njegovu politiku.

Predsedniku se tako šalju i izveštaji Narodne banke Srbije na kontrolu i mišljenje, s ponosom ističe guvernerka, premda predsednik nema ama baš nikakvih ingerencija u monetarnoj politici. I svašta još njemu stiže, ne samo iz NBS. Napokon, on odlučuje o trošenju budžeta, avionima, kamionima, milijardama, premda mu to nije u opisu poslova. Ma nema on šta da se pita ni o sopstvenom obezbeđenju, pa se pita, kao i o “žicama” za gondolu, trasama metroa, povlašćenoj stanogradnji za policiju i vojsku...

Naravno, on bi i bez javnog busanja u grudi presudno uticao i na sticanje i na trošenje javnog novca, pošto van zdanja na Andrićevom vencu kao predsednik Srpske napredne stranke upravlja i skupštinskom i Vladinom većinom. A time i svim tokovima. No, ključna su pitanja zašto tako radi, a posebno zašto to čini tako napadno, sa stalnim isticanjem onog “ja”.    

Stvar je, naravno, prilično prosta; Aleksandar Vučić se zaista u sve meša, kao da u Srbiji druge institucije sem predsednika i nema, a institucije mu mahom tako i uzvraćaju – kao da ih nema. Na isti način gledaju ga i unutrašnji koalicioni partneri kojih zaista ne bi bilo da njega nema – a opet su mu nekako valjani i posebno odani. “Nezavisni” partneri poput SPS-a drugačija su priča, ali i oni – iako imaju tzv. visok koalicioni potencijal – vole hladovinu koja ih amnestira od teških odluka. Toliko da su, primerice, zaboravili kako su ucenjivali ranije partnere (DS) povećanjem penzija, a kad je došla naplata duga, sve svalili na – prethodnu vlast.

Vučić neskriveno uživa da bude mirođija u svemu, i to je njegova ključna greška koja će trajno ili bar vrlo dugo ostaviti loše posledice po politički sistem i javni život, ali ne treba zaboraviti da, čak iako je glavni krivac za rušenje institucija, nije i jedini. Zašto drugi izabrani i postavljeni ne rade svoj posao nego gledaju da svaki kamičak koji ih žulja prebace u njegov atar, nasmešeni u njegovoj senci?  Ili samo viču “Ua Vučić!”, kao da je to dovoljno da se stvari promene?