Ne verujem ljudima koji ne vole kafanu. Stalno ponavljam tu sintagmu i strogo je se pridržavam, pa ipak, bio bih budala kada bih verovao svakome ko zaseda za kafanski astal. Kafana se menjala tokom vremena, pa samim tim i njeni posetioci, te sam rešio da napravim listu različitih grupa ljudi koji posećuju ovakva mesta.
Lokalni alkosi
Oni postoje od kada postoje i prve kafane. Sede po lokalnim, neuglednim birtijicama, u kojima su praktično inventar, koliko i stolice, stolovi i televizor sa kojeg piče hitovi Južnog vetra ili kviz Slagalica, piše Vice.
Kreću sa cirkom vrlo rano, gotovo odmah po otvaranju, pa su stoga mortus pijani već u pola deset ujutru. Javljaju se uredno svakome ko uđe u kafanu, jer to mesto doživljavaju kao drugu kuću (možda i kao jedinu jer su češće za stolom, nego li sa porodicom).
Obično imaju otvoren račun, a vrlo često šljokaju i za džabe, jer su nečim zadužili gazdu kafane, tipa popravkom TA peći.
Svako od njih ima neku “Eh, da vidiš šta sam ja u ono vreme…” priču, koju će ti uvaliti čim ih budeš pogledao, a ustvari se sve svede na to kako su otpušteni iz Elektronske ili Mašinske industrije.
Danas su oni produkt tranzicije, pa je veliki broj njih zapravo za Toponicu, a ne za kafanu.
Nedavno mi u jednoj birtiji prišao jedan takav, koji je mojim drugarima i meni rekao da ako nam nešto zatreba možemo da mu se obratimo, pošto ima crvenu liniju sa Putinom, koji će sve probleme da nam reši, kao i to da je bunar bez dna iz filma “300”, smešten u Beogradu na tajnoj lokaciji.
Kad popiju malo više, kreću sa narugivanjem i dobacivanjem svima ostalima, jer tad iz njih isplivava nezadovoljstvo, ali dovoljno je da im uzvratite istom merom i oni će se ućutati.
Do pet popodne ne znaju ni gde su, ni gde im je kuća, ni kako se zovu. Čak se dešava da se upišaju tu za stolom, kako se ne bi odvojili od vinjaka odlaskom do klozeta (video sam svojim očima, svega mi).
Njihov meni se svodi na kafu, kiselu i vinjak (takozvani komplet), a onda se do iznemoglosti šljoka samo vinjak ili neka druga žestina i eventualno u nekom trenutku pređu na pivo, pritom, ne jebu živu silu da pojedu nešto.
Nikada nisu mamurni, jer kod njih pijanka nikada i ne prestaje, već se svodi na dolivanje.
Pseudo boemi
To su mladi ljudi, koji biraju lokale što izgledaju onako kako oni percipiraju da su nekada kafane izgledale. To je veoma važno, jer pseudo boemi boluju od hronične bezrazložne nostalgije.
Moj drugar ih naziva “kafanski hipsteri”, što i te kako ima smisla.
Kad sednu za sto, prvo što pogledaju je da li ima karirani stolnjak i limene piksle, “jer su stare kafane upravo tako izgledale”, ako nema, menjaju kafanu.
Naravno, ovo mišljenje je potpuno pogrešno, pa čak bi postojanje limenih piksli i kariranih stolnjaka u istoj vremenskoj ravni bilo anahrono, jer su karirani stolnjaci bili česti u predratnim periferijskim kafanama (gradske kafane su obično imale bele stolnjake i nadstolnjake), u kojima su piksle bile staklene ili kristalne, dok su limene piksle iz komunističkog perioda, kada su i stolnjaci i nadstolnjaci bili jednobojni.
Još jedna bitna stavka, no ne i nužna, je da u kafani svira neki akustični bend, da bi mogli da naruče saundtrek iz filma “Montevideo”, smatrajući da je pesma “Pukni zoro”, izvorno nastala u periodu Velikog rata, kojeg se oni rado sećaju.
Rekao sam “ne i nužno”, jer na smartfonovima uvek imaju repetiranu listu starogradskih pesama, koju puštaju između dva kafanska selfija sa haštagovima #boemi #kafana #shpritzer,…
Oni poručuju isključivo ćevape s albanskom salatom i šopsku salatu, jer im to deluje najboemskije, a cirkaju pivo ili eventualno špricer sa rozeom. Litar-litar im je dovoljan da se unezvere od alkohola.
Smatraju se boemima jer su upisali fakultete i pročitali par kafanskih anegdota Tome Zdravkovića i Mike Antića i često vole da razgovaraju o tome kako su tridesete bile super, iako su devedeset i šesto godište.
Kafanski picani
Znate onu staru: “Kakva reklama, takvo pivo”. Šalim se, nije stara, upravo sam je izmislio.
Ali sudeći prema reklami za Jelen pivo, u kojoj upicanjeni manekeni govore besmislene stihove za stolom, nazdravljajući pivom koje pride ne piju, dok tamburaši drljaju gnjilu pesmu o teškoj, a velikoj duši, Jelen pivo je bezlično g…, bljutavog ukusa. To i jeste tačno.
I upravo je takva i ova ekipa.
Laik ih lako može pomešati sa pseudo boemima, ali postoji velika razlika između njih. Oni ne idu često u kafanu, već možda svega par puta godišnje, te od toga prave doživljaj.
Rezervišu sto pet dana ranije, u bezrazložno skupim kafanama, smeštenim u samom centru grada.
Sa njima odlazak u kafanu izgleda kao odlazak na proslavu Nove godine sa preduzećem.
Ispeglani, naparfemisani, doterani, poručuju hranu po redu: od grejane rakije i mezetluka, preko toplog predjela, jela, pa sve do baklave i kafice.
Nameštaju j….. kragne kariranih košulja, spremajući se za fotkanje na svakih deset minuta, kako bi preko društvenih mreža mogli da dojave virtelnim prijateljima kako su bili u kafani.
Zbog njih su jadni kafanski muzikanti morali da nauče da sviraju upravo onu usranu pesmu sa reklame, kao i “Baladu disidenata”, Beogradskog sindikata, koja je boemska koliko i ova ekipa što ostatke hrane, zamotane u aluminijumsku foliju nosi kućama.
“Kafana je moja sudbina” ekipa
Njih ima najviše u Beogradu, mada ni ostalim gradovima ne manjkaju. Oni nemaju veze sa kafanlukom, baš kao što i kafane u kojima odlaze nemaju veze sa kafanama.
Idu u klubove, koji ispred naziva imaju prefiks “kafana”. To su ona mesta u kojima veoma često ne možeš ni da sedneš, pošto su opremljena barskim stolovima, a u kojima muziku peglaju bendovi sa klavijaturistom.
Vrište hitovi “srpske majke”, Rade Manojlović, Milice Todorović i j.b.mligaija koga sve ne, a onda pukne Tomina “Kafana je moja sudbina”, na šta svi padnu u sevdah, dižući ruke i tom prilikom otkrivajući velike fleke od znoja na košuljama, ispod pazuha.
Tada nesrećni Toma iz groba progovara: “Kafana nije svačija sudbina, a naročito ne vaša”, ali badava, niko ga ne čuje od vriske i lupanja štiklama po pod i stolove, pa mu ostane samo da se okrene u grobu.
Tu pred fotografom, koji radi na nekom od portala za noćni život, slažu se grimase, podižu reklamne čaše, stiskaju bicepsi i puće već napumpane usne.
Tamo se ispijaju viskići, vodkice i industrijske rakije koje kurcu ne valjaju, a koje koštaju po 300 dinara po čašici.
Često izveštaji sa ovakvih događaja pune stranice crne hronike, a naročito prilikom proslove Nove godine, kada se kao specijalitet služi “nož u bubreg”.
Kada se sutradan ujutru razbude ovi što su orgijali noć pre, kreću telefonski pozivi:
– Tebra, mnogo sam mamuran. Haos od provoda je bio sinoć… a i one ribe, ludilo. Sledeći vikend, opet kafana, tebra.
Boemi
Iako je izraz “boem” u današnje vreme izlizan i često se koristi kao eufemizam za notorne alkose, što ne izbijaju iz kafane, nije baš sasvim tako.
Sedimo pre neki dan u kafani moj drugar, pisac Deki Stojiljković i ja i između dva piva pitam ga ko su danas boemi, na šta mi on daje najsjajniju definiciju ikada:
“Boemi smo ti i ja i takvi što svaki dan po kafanama jedu ova intelektualna g…..”
Kafana je za boema hram u kojem neće samo da ždere i da šljoka, već će da dođe do nekih novih ideja, do informacija, sklopiće neki posao i upoznati nove ljude.
Ja sam svoju ženu upoznao u kafani, na redakcijskom sastanku magazina za koji sam tada pisao.
Doduše, neretke su i besmislice, pa sam tako sa jednim niškim glumcem, u pozorišnom bifeu, posle gotovo čitave flaše vinjaka pokušavao sam da utvrdim ko je pravi krivac u Drugom svetskom ratu.
Što bi rekao Marčelo: “Nisi pijan, ako ne utvrđuješ ko je sve bio zločinac u Svetskim ratovima”.
Boem zna u kojoj kafani su dobri teleći repovi, a u kojoj je kvalitetna rakija i poštuje zlatno pravilo: “Kafani se u stolnjak ne gleda”.
Ne žali novac kada je račun u pitanju i poštuje konobare, kao što i ovi poštuju njega; što bi se ovde u Nišu reklo: meraklijski.
Dodaj komentar