Vuk Kostić: Modele kao što je Pljaka, danas više niko ne pravi

POZORIŠNI, filmski i televizijski glumac Mihajlo Pljaka Kostić (1933-2001), osamnaest godina posle smrti, "dobio" je nedavno dve beogradske ulice: u Zemunu (Pljakina ulica) i na Zvezdari (Ulica Mihajla Pljake Kostića). Vest je obradovala sve prijatelje i poštovaoce njegovog umetničkog dela, a posebno porodicu. Sin Vuk, takođe vrsni srpski glumac, ne krije zadovoljstvo:

- Vest sam primio kao najveće priznanje koje sam mogao da dobijem. Za sve nas, to je radost - kaže popularni glumac, dok razgovaramo u kafani "Stara Srbija" na vrelom letnjem danu.

Reč po reč, naviru uspomene. Beskrajno ponosno priča o ocu, njegovom teškom putu punom izazova i odvažnosti, pa i "tvrdoći" i nežnosti s kojom je vaspitavao dvojicu sinova.

- Pljaka je rođen u Prokuplju 1933. godine. Otac Nestor imao je već 36 kada se on rodio, a on deset godina više kad je dobio mene - kaže sa osmehom Vuk Kostić. - Moja baka Ljubica (devojačko Mučalica) je iz Morače. Bila je petnaest godina mlađa od muža, umrla je mlada, 1940. Zato je njena majka došla iz Crne Gore da pomogne zetu oko podizanja dece, sedmogodišnjeg Pljake i mlađe Mire.

Vukov deda bio je po zanimanju šuster - modelar, ali je imao umetničkih sklonosti i smisla za pripovedanje. Postao je amaterski glumac i jedan od osnivača pozorišta u Prokuplju. Igrali su uglavnom dela Bore Stankovića, ipak, ubrzo je rat prekinuo ne samo igru, već i miran porodični život.

- Deda odmah stupa u partizane, dok ostala petorica njegove braće odlaze na drugu stranu, u komite. Nestor je, inače, bio među najstarijim ilegalcima i komunistima u kraju. Nažalost, prilikom jednog od dolazaka kući, uhvatili su ga Nemci. I na Pljakine oči, prvo ubijaju psa Murdžu, a onda baku Milevu koja je pokušala da zaštiti zeta. Dedu odvode u Mauthauzen, a do kraja rata strada i tatina sestra Milena, od udara groma. Tako Pljaka ostaje sa devet godina sasvim sam.

Ipak, 1947. godine Nestor se vraća u Prokuplje. Njegov sin jedinac već je bio u Beogradu i učio brodarsku školu. S diplomom u ruci, počeo je da plovi i postao oficir stroja.

Sa tatom Mihajlom

- Nekoliko godina kasnije (1955) upisao je Pozorišnu akademiju, na klasi Tomislava Tanhofera. U istoj generaciji bili su Branka Petrić i Bata Stojković. Ubrzo po osnivanju Jugoslovenskog dramskog, na poziv Bojana Stupice, tata dolazi u ansambl. Prvu ulogu imao je već 1957. u "Braći Karamazovima", s rediteljskim potpisom profesora Tanhofera. Tokom karijere postao je prvak JDP.

Igrao je u nekim antologijskim predstavama, starija publika se još seća njegovog Stoleta Apaša u "Kad su cvetale tikve", Marsoa u "Strancu", Pedra u "Čoveku od La Manče", Lena u "Spasenju", Džordana u "Za kim zvona zvone", ili Bergera u "Kosi" Ateljea 212...

Bio je zreo i uveliko ostvaren, kada je sa suprugom Gordanom (profesorkom engleskog jezika) dobio sinove Nestora i Vuka:

- Ja sam odrastao u pozorištu. Nisam se sa ocem razdvajao 21 godinu, koliko sam ga imao... Od malih nogu odlazio sam na probe u JDP, gledao predstave. Posle svakog izvođenja "Kolubarske bitke" salutirao sam iz prvog reda. Mada, koliko god sam kao dete bio vezan za teatar, toliko sam i za šumu, more, svaku vodu, čamce. Rečju, sve što je Pljaka voleo, voleo sam i ja! Odrastao sam s njegovim prijateljima. Svi oni, na svoj način, bili su "tvrdi" ljudi mekog srca, grubih ruku a nežne duše. Takav je i moj otac bio, kao i Mika Aleksić, moj učitelj glume. Imali su i dogovor: ako se Pljaki nešto desi, Mika će da mu čuva decu...

Mihajlo Kostić Pljaka

Očevi prijatelji, otkriva Vuk, bili su i mornari u Bigovu, lovci u Tomaševu, a glavna pozorišna bratija Pera Kralj i Gaga Nikolić.

- Nisam imao preteranog izbora. Iz dečje vizure, svi su mi podjednako bili idoli. Sećam se kako sam posle odgledane "Kozare" obećao Mileni Dravić: "Ja ću da te branim od Nemaca kad porastem!" Sa šest godina sam prvi put stao na scenu, u predstavi "Sveti Georgije ubiva aždahu" Ateljea 212. Igrao sam ulogu Vaneta Siročeta.

Pročitajte još: Vuk Kostić: Dobro se vidi daleko

Kako kaže, tek kad je završio FDU shvatio je kakvu je imao sreću da odrasta uz ljude kao što su bili Muci Draškić, Đuza, Ljuba Moljac, Bule, Mira Banjac, Dara Džokić.

- Od Pljake i njegovih prijatelja učio sam najvažnije životne lekcije. Šta znači reč, čast, poštovanje... Tata se razboleo naglo, 1999. godine, posle bombardovanja. Otišao je od nas brzo. Te večeri kad je umro, imao sam premijeru predstave "Damin gambit" u Pozorištu "Slavija". Modele kao što je Pljaka, više ne prave. Uostalom, sve što radim, radim zbog njega. Svaki put kad se moje ime negde pomene, on je živ. Verujem da smo Nestor i ja njegov najveći spomenik.

PONOSNI NA OČEVE

- MOJ drug Marko Janketić i ja možemo samo da budemo ponosni na svoje očeve, na sve ono što su postigli, uprkos teškom detinjstvu. I na sve čemu su nas učili... - kaže popularni glumac.

POSLEDNjI PUT U "ĐENERALU"

- UPRKOS svemu, desetak godina Pljaka nije imao premijeru u matičnoj kući, JDP. Ali je zato igrao u svim komadima Siniše Kovačevića. I, eto, otkud ja 2002. u "Velikoj drami". Na filmu je debitovao u čuvenom ostvarenju "Subotom uveče"(1957), usledili su "Deveti krug", "Kozara", "Devojka sa Kosmaja", između ostalih, serije "Letovi koji se pamte", "Otpisani", "Vuk Karadžić". Poslednji put pojavio se u "Bubi u uhu" u februaru 2001. godine, istog meseca i u "Đeneralu Nediću" na sceni Zvezdara teatra - seća se Vuk Kostić.