„Ne smemo da pružimo nacistima priliku da imaju Nemačku bez Jevreja“, kaže Mario Markus.

Više od 50 godina redovno posećuje sinagogu Frenkelufer u Berlinu.

Deo ove sinagoge izgoreo je 1938. godine, tokom užasnog nasilja nad Jevrejima. Napad na Jevreje postao je poznat kao Kristalna noć.

Sinagoga je zatim oštećena i u Drugom svetskom ratu. Sada je u planu renoviranje.

Markusovi deda i baba koji su odlazili u istu sinagogu tridesetih, ubijeni su u Holokaustu. Njegovi roditelji su preživeli i vratili se u Nemačku početkom pedesetih.

Za njega, život u Nemačkoj najbolji je način borbe protiv nacističke ideologije.

Skrivanje identiteta

Nakon Holokausta, pripadnici jevrejske dijaspore želeli su da prekinu kontakte sa Nemačkom za sva vremena. Putujući po inostranstvu, Mario je često krio vlastiti nemački identitet.

„Ponekad bih govorio ljudima da sam iz Belgije ili Švajcarske da bih izbegao dalju raspravu.“

On je i predsednik Masortija Nemačke, konzervativnog jevrejskog pokreta.

On kaže da se percepcija umnogome promenila u poslednjih deset godina. Ljudi više ne reaguju burno kad god kaže da je iz Nemačke.

„Sada postoje samo tri odgovora. Idem tamo, bio sam tamo ili moja deca su tamo. U Izraelu se to potpuno promenilo.“

Dolazak kući

I u samoj Nemačkoj se menjaju stavovi, a broj Jevreja koji žive u ovoj državi, raste.

Više od 33,000 Izraelaca dobilo je nemačko državljanstvo nakon 2000. godine, pokazuju podaci nemačkog parlamenta. Sve više je i onih koji podnose zahtev za nemačkim pasošima iz Velike Britanije – zbog Bregzita.

Neki se vraćaju tragom nostalgičnih uspomena predaka. Drugi dolaze iz praktičnih razloga, kao što su brak ili prilika za posao u zemlji sa četvrtom najjačom ekonomijom na svetu.

Svetski jevrejski kongres je 2017. godine procenio populaciju Jevreja u Nemačkoj na oko 100,000. Neki drugi kažu da je ta brojka bliže 150,000. Za porast je uglavnom zaslužan priliv dece i unuka preživelih iz Holokausta.

Brak

Sara Mozer je upoznala muža na Univerzitetu u Kaliforniji. On je katolik i Nemac. Neki Jevreji nisu blagonakloni prema onima koji se venčaju sa ljudima druge vere.

Dok je razgovarala sa mužem Timom, Sara je shvatila koliko toga imaju zajedničkog.

„Iako sam se oduvek najpre osećala kao Jevrejka, shvatila sam da nam je više zajedničko nemačko poreklo nego bilo šta drugo. Bilo mi je neobično, jer to nije nešto sa čim sam se identifikovala, niti sam želela da se identifikujem. Bilo mi je strano i pomalo zastrašujuće, iskreno da kažem.“

Ona se nerado preselila u Nemačku.

Danas žive u Berlinu sa devetogodišnjom ćerkom. Govore otvoreno o različitom porodičnom poreklu.

• Jevreji u Evropi sve više žive u strahu
• Savet Jevrejima u Nemačkoj da ne nose kipe

Timov deda je snimao filmove za Gebelsa, Hitlerovog ministra propagande tridesetih. Negde u isto vreme, Sarina baka i deda bili su primorani da beže iz Nemačke.

Njih dvoje smatraju da je važno da njihova ćerka upozna obe strane vlastitog porodičnog nasleđa i vere.

Preživeli

Iako generacije rođene kasnije možda na prošlost i sadašnjost Nemačke gledaju drugačije, za preživele kao što je 97-godišnja Margot Fridlander odluka o povratku u Nemačku bila je veoma teška.

„Uvek kažem da su delili postelju i hranu sa nama. To je nešto što nikad ne mogu da zaboravim. To je i nešto što mi je pomoglo da se vratim u Nemačku – poznajem Nemce koji su bili dobri ljudi.“

Njene roditelje i mlađeg brata ubili su nacisti, ali je ona preživela skrivajući se sve do 1944. godine.

Odavanje pošte

Samo godinu dana pre završetka rata, pripadnici tajne nacističke policije uhvatili Margot. Poslata je u koncentracioni logor Terezinštat u bivšoj Čehoslovačkoj.

„Nisam religiozna ali jesam Jevrejka. Nikad se toga ne bih odrekla. Rođena sam kao Jevrejka i tako želim i da umrem. Pomolim se svaki put pred spavanje. Mislim da to nisam radila u koncentracionom logoru.“

Posle rata, Margot Fridlander je započela novi život u Sjedinjenim Američkim Državama.

Njeni memoari – „Izvuci najviše iz života“ – zasnovani su na poslednjim rečima koje joj je uputila majka, njenoj motivaciji da preživi.

Margot nije mislila da će se vratiti u Nemačku, ali sada pronalazi utehu u tome što o Holokaustu govori deci po školama i održava u životu uspomene na one koji su stradali.

„Budući da sam spasena i da sam preživela, moram govoriti te stvari. Povratak u Nemačku i ono što tu radim posebno me učvršćuju u uverenju da radim makar nešto za one koji više ne mogu da govore.“

Holokaust

Iako je nacistički progon Jevreja počeo 1933. godine, masovna ubistva poznata kao Holokaust odigrala su se tokom Drugog svetskog rata.

Za samo četiri i po godine ubijeno je šest miliona Jevreja, pokazuju podaci Jad Vašema, glavnog istraživačkog centra o Holokaustu. Drugim rečima, život je izgubilo sedam od deset Jevreja koji su tada živeli u Evropi.

Ranih četrdesetih, nacisti su čvrsto rešili da podignu logore za istrebljenje u sklopu onoga što su zvali „konačnim rešenjem“.

Pred kraj 1941. godine, prvi od šest kampova za istrebljenje – Čelmno – podignut je u Poljskoj, a sledili su Aušvic-Birkenau (najveći), Belzec, Majdanek, Sobibor i Treblinka.

Imena koncentracionih logora i njihova mračna istorija ostaju upečatljivo nasleđe nemačke prošlosti.

Žrtve

Holokaust je bio najveće masovno ubistvo u istoriji. Nacistička ideologija je Jevreje označila kao smrtne neprijatelje arijevske rase i oni su bili određeni za potpuno istrebljenje, ali su se na meti našli i mnogi drugi. Procenjuje se da je nacistički režim ubio čak 15 miliona civila. Među te žrtve su spadali:

• Jevreji
• Romi i Sinti (Cigani)
• Sloveni, naročito u Sovjetskom Savezu, Poljskoj i Jugoslaviji
• invalidi
• gejevi
• crnci
• Jehovini svedoci
• politički protivnici

Kosa žrtava koristila se za punjenje dušeka, zlatni zubi su otapani, a zlato čuvano na bankovne račune SS-a.

Mržnja

Margot Fridlander se vratila u Nemačku 2010. godine. Za samo devet godina mnogo toga se promenilo. Ultra-desničarska stranka Alternativa za Nemačku sve je jača. Ali Fridlander se ne plaši.

„Ljudi mrze Jevreje. Hoće li se to ikada, ikada, promeniti? Ne znam. Ako je hiljadama godina bilo tako – hoće li biti potrebno još hiljadu?“

Jevreji su se nalazili na meti progona tokom čitave istorije. Uglavnom su bili tolerisani u hrišćanskoj Evropi, ali su bili strogo ograničavani u tome gde mogu da žive i kakve poslove mogu da obavljaju.

Ali istorijat progona Jevreja u Evropi ne počinje sa nacistima.

Rajnski masakri Jevreja odigrali su se tokom Prvih krstaških ratova, više od 800 godina pre nego što su nacisti došli na vlast. Mnogi Jevreji su pobijeni ili su morali da pređu u hrišćanstvo, a mnogi su oduzeli sebi živote da bi izbegli pokrštavanje.

Kao što je Arno Majer, američki istoričar rođen u Luksemburgu specijalizovan za savremenu Evropu, naveo u studiji „Konačnog rešenja“: „Napad na Jevreje 1096. godine postavio je opasan presedan, posadivši fatalni otrov u evropsku psihu i maštu.“

Napadi

U avgustu prošle godine, ultradesničarske grupe okupile su se u gradu Čemnicu, 260 kilometara južno do Berlina, pokrenuti glasinama da su dva imigranta uhapšena zbog ubistva.

Ekstremističke bande izvodile su nacističke pozdrave i napale jedan restoran u jevrejskom vlasništvu.

„Stajao sam baš tu, na oko metar od vrata restorana, a grupa je bacala svakakve predmete. Jedan kamen me je pogodio u rame“, kaže Uve Dziubala.

„Nisam baš razumeo šta se sve govorilo, ali reči koje su mi ostale urezane u pamćenje su: jevrejska svinjo i odlazi iz Nemačke.“

Čitave generacije Uveove porodice živele su u Nemačkoj vekovima. Njegova porodica se posle Holokausta vratila u nekadašnji Karl Marks Štat u Istočnoj Nemačkoj. Uve Dziubala i njegov brat otvorili su ovde jevrejski restoran pre devetnaest godina.

Prema zvaničnim podacima, prošle godine je u Nemačkoj počinjeno 1.799 zločina iz mržnje nad Jevrejima, što je skok od više od 10 odsto u poređenju sa 2017. godinom. Među njima je 62 slučaja nasilja nad Jevrejima, što je skok u odnosu na 37 slučajeva zabeleženih 2017. godine.

To je trend koji se primećuje širom Evrope, zajedno sa porastom nacionalizma.

Dziubala je optimista, ali je očigledno da ga je nedavni napad ozbiljno potresao, a on sada dvaput razmisli gde ide noseći jarmulku po gradu.

Ubistvo

Prve nedelje juna, predsednik regionalnog saveta centralnog nemačkog grada Kasela ubijen je iz pištolja u vlastitom vrtu.

Valter Lubke je dobijao pretnje smrću, verovatno u vezi sa njegovim pro-migrantskim stavovima.

Ubica koji je priznao zločin osvedočeni je neo-nacista sa dugim istorijatom nasilja nad imigrantima.

U skorije vreme, desničarski napadi uglavnom su usmereni protiv imigranata, ali su žrtve i Jevreji poput Uvea Dziubale.

Ulepšavanje istorije

Da bi umirila jevrejsku zajednicu, nemačka vlada je postavila diplomatu doktora Feliksa Klajna za prvog izaslanika zemlje sa zadatkom da nadgleda i bori se protiv antisemitizma.

Klajna brine porast krajnje desnice – on kaže da više od 90 odsto antisemitskih napada i dalje potiče od krajnje desnice, dok je samo pet odsto muslimanskog porekla.

„Zaista sam zabrinut zbog činjenice da imamo sve veći broj političara koji tvrde da treba da prestane da nas bude sramota zbog onoga što je Nemačka radila u prošlosti i da treba da budemo ponosni na dostignuća nemačkih vojnika u prošlosti. Ova vrsta diskursa pre samo deset godina bila je nezamisliva.“

Pomirenje

Sve veći broj napada zabrinjava zajednicu, ali se Jevreji i dalje vraćaju u zemlju koja je nekad davno progonila njihovu rodbinu.

Džoš Vajner uči za rabina na koledžu Zaharijas Frankel u Zapadnom Berlinu. Njegovi baka i deda pobegli su iz nacističke Nemačke tridesetih.

„Ne možete da smatrate čitavu Nemačku potpuno zlom, jer niko nije rođen kriv. Imam prijatelje Nemce. Oni su ljudi od kojih mnogo učim.“

Roditelji Done Svarthout, koja je američki akademik, pobegli su iz Nemačke još kao deca. Ona je dobila nemačko državljanstvo 2010. godine i preselila se u Berlin sa troje dece i mužem.

„Zaista mislim da ima nečeg u mojoj duši ili je nešto podgrevano u mom detinjstvu što me je povezalo sa jezikom, zvukom, kulturom i hranom. Mislim da se ovde osećam više Jevrejkom, zato što sam nekako uspela da pronađem tu vezu sa nemačko-jevrejskom kulturom“, kaže ona.

„Pomirenje ne znači oproštaj, to znači pronaći način da i dalje gajite odnos sa potomcima počinilaca – a mi upravo to i radimo.“

(Ovaj članak je nastao na osnovu radijskog dokumentarca emitovanog na Svetskom servisu BBC-ja, u emisiji Srce i duša, koju je producirala Naomi Šerbel-Bol)

DO NOT DELETE – DIGIHUB TRACKER FOR [48907796]