Zaključio je olako, po tamnijoj boji njihove kože, da su imigrantkinje koje ne umeju da zahvale za ukazano im gostoprimstvo, pa se još usuđuju da zakeraju predsedniku SAD. Omanuo je.
Morao je da zna bar da su tri od njih rođene Amerikanke (četvrta je kći izbeglica iz zaraćene Somalije), pa je njegov iskaz protiv tih dama mahom osuđen kao diskvalifikacija pripadnica rasne manjine. Čak i kao nagoveštaj da bi mogla da se zaoštri diferencijacija na poželjne i nepoželjne sugrađane, kakva ne priliči nigde, a pogotovo ne u uhodanoj demokratiji, iznikloj, inače, baš iz imigracije.
U toku je predizborna kampanja koja uvek forsira neodmerenosti, a rečnik Marijam Vebster registrovao je nove ekstreme u izboru reči. Među najčešće uzvikivanim su rasizam (protiv poteza predsednika), socijalizam (protiv dela opozicije), pa je i to navelo analitičara Njujorkera da konstatuje da duboke podele u društvu podsećaju na “politički građanski rat rečima, zasad, kao oružjem”.
U korenu tih podvajanja je i preispitivanje identiteta. Tramp je u novembru 2016. na predsedničkim izborima pobedio, dobrim delom, glasovima “ljutitih belaca”, koji smatraju da je njihov poredak vrednosti ugrožen “naletom” drugih rasa, što su “dokumentovali” činjenicom da su kao prethodnog šefa Bele kuće morali da “istrpe” crnca (zapravo meleza) Baraka Obamu.
Dotičnima teško pada i zvanična prognoza da će se 2044, kako se sada stvari kreću, belačka većina u SAD svesti na samo najveću manjinu, što doživljavaju kao neku vrstu prevrata. Opadajuća većina nije spremna da se odrekne dominacije niti da ustupa prostor rastućim manjinama (kao što su Afroamerikanci, Latinosi, Azijati), što prerasta u neposrednu borbu za vlast, precizira specijalistkinja na sajtu Konverzejšen.
Nije valjda da se zarad demografije sprema žrtvovanje demokratije. Nadam se da ne. Iako sadašnja gibanja u SAD liče na Tukididovu zamku po kojoj, pri smeni dominantne sile, obavezno dolazi do rata.
Ova antička pouka obično se pominje pri razmatranju budućih odnosa SAD i Kine, a na njih je, u sasvim drugom kontekstu, podsetila grupa američkih, švajcarskih i švedskih univerzitetskih eksperata. Oni tvrde da je šok Amerikanaca zbog nepovoljne trgovine s Kinom, u kojoj su se gasila njihova radna mesta, direktno doprineo uzletu Trampa do Bele kuće. Idu i dalje, pa nezadovoljstvo prodorom kineskog uvoza povezuju i sa Bregzitom i sa rastom ekstremne desnice u kontinentalnoj Evropi – prenosi njihov harvardski kolega Dani Rodrik.
Kad smo već kod Kineza, njihove vlasti se takođe suočavaju s demografskim izazovima (pored demokratskih u Hongkongu). Insistiraju, kako izveštava hongkonški Saut čajna morning post, da ih ima više nego što ih ima, samo da ne bi Indiji prepustili mesto najmnogoljudnije države. Istovremeno odbacuju i optužbe da maltretiraju ujgursku manjinu i pretenzije separatista da od pokrajine Sinđang stvore nezavisnu državu “istočni turkistan”.
Ujedno su se pojavile i teze da će se odlučujuće bitke za prevlast u svetu odigravati na polju demografije. Više nego na polju demokratije.
Otprilike ovako – pobeđivaće sila koja ima sposobniju radnu snagu, veću privlačnu moć za probrane imigrante i kojoj se neće bitno povećavati finansijska briga o ostarelim žiteljima. U tom pogledu, sugerišu američki izvori, SAD imaju prednost nad Rusijom (slab natalitet) i Kinom (sve starije stanovništvo). Primećuje se, takođe, da je Moskva liberalizovala prijem imigranata (naročito sa znanjem ruskog jezika) kako bi nadomestila pomanjkanje radne snage, delimično izazvano i zamašnim emigriranjem.
Demografska situacija ujedno je jedno od najpouzdanijih merila za vrednovanje sistema. Ne valja ni kad se stvaranje potomstva “ne isplati” ni kad se ono roji bez mogućnosti da zadovolji elementarne potrebe. Stoga će se nastaviti uravnotežavanje te dve mane migracijom viška ljudi ka višku dobara, uz sve teže doziranje tog talasa, povećanog i kolonama izbeglica iz ratom zahvaćenih područja.
Iako, prema vestima, deluje kao region izrazito pojačanih nacionalnih naboja, prostor bivše SFRJ se sve više prazni. Potraga za boljim životom napolju znatno je primamljivija od busanja u prsa kod kuće, i u Srbiji.
Ako ništa ne uradimo da nam ljudi ostaju i da se rađa više dece, nestaćemo kao nacija – stalno opominje ovdašnji državni vrh. Ali se onda lider obruši na elitu da je kvazielita, da mrzi svoju zemlju, da je on lično prezire i da mase treba da ga u tome slede.
S takvim predsednikovim grubim i učestalim etiketiranjima neistomišljenika malo kome je i da ostane u ovoj zemlji i da u njoj rađa. Ispada, prema ironičarima, da što je njega više, to je nas manje. Ako je tako, i on je sebi obezbedio mesto u budućoj antologiji iskaza kojima su šefovi država udarili na sopstveni poredak.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR