To se dogodilo tačno mesec dana nakon što su milicija i Udba uhapsile njenog muža i odvele ga u istražni zatvor u Petrinjskoj ulici u Zagrebu. U Arhivu Jugoslavije u Beogradu svojevrmeeno su pronađena dva pisma Ankice Tuđman "dragom drugu Titu".
Iako u svojoj knjizi Moj život s Francekom (Zagreb, 2006.) opisuje i manje važne kontakte, čak i s trećerazrednim partijskim zvaničnicima u Hrvatskoj, prilično je čudno što u svojoj autobiografskoj knjizi ne spominje takve "sitnice" poput pisama Titu.
Naime, 1. decembra 1971. u Karađorđevu na 21. sednici Predsedništva SKJ, nakon sloma Hrvatskog proleća, Izvršni komitet CK SKH želeo je što pre da operacionalizuje i sprovede "duh Karađorđeva". U Hrvatskoj je usledio obračun s disidentima: studentima, intelektualcima, privrednicima, političarima.
Ankica Tuđman je htela da supruga pošto-poto da izbavi iz istražnog pritvora. Odlučila je, verovatno u dogovoru sa suprugom i advokatima da interveniše kod moćnih uticajnih ljudi.
Najpre se obratila porodičnom prijatelju Miroslavu Krleži da interveniše kod Tita, međutim, Krleža se ogradio i rekao da ne može ništa da učini pre nego što se podigne optužnica. Onda je odlučila da lično piše Titu.
U prvom pismu Titu od 11. februara 1972, Ankica Tuđman pozvala se na njegove reči sa Druge konferencije SKJ na kojoj je, uz ostalo, drugovima iz Hrvatske rekao da ne treba dopustiti "teranje veštica" te da sudsko kažnjavanje mora biti dokazano.
"Bez obzira na to što mi nisu jasni motivi za njegovo hapšenje, verujte mi da za ovakvu optužbu materijala i dokaza ne mogu imati, jer je ona besmislena i nespojiva s njegovom prošlošću, s njegovim dosadašnjim radom, s njegovim pogledima i idealima. Teža optužba i povreda ljudskog dostojanstva ne može biti izrečena i nanesena porodici koja je sav svoj život i rad posvetila ovoj i ovakvoj zemlji", pisala je Ankica Tuđman.
Potom se pozvala na činjenicu da je porodica njenog supruga Franje, roditelji i dva brata, učestvovala u NOP-u i NOR-u.
Ankica u pismu podseća Tita da je otac njenog supruga Stjepan Tuđman bio član AVNOJ-a i većnik ZAVNOH-a, da su Franjinog brata Štefeka ustaše ubile 1943. te da se brat Ivica uključio u NOP 1941, kao i to da je njen suprug Franjo nosilac Partizanske spomenice te da je "pristupio partiji" s 19 godina.
Istakla je svoje zasluge i zasluge svoje porodice u partizanima i partiji. Tako piše da je ona od 1943, kao 17-godišnjakinja, postala skojevka i da je kao 18-godišnjakinja otišla u partizane.
U prvom pismu Ankica Tuđman spominje generala armije druga Gošnjaka i general-pukovnika druga Oreščanina te, direktno se obraćajući Titu, napominje da je njemu bolje nego njoj "poznat predan rad moga supruga i njegovo nesebično zalaganje na oživotvorenju i sprovođenju u život mnogih vaših vojnih pitanja".
Ankica Tuđman se pita kako je "neprijateljska delatnost" njenog muža njegov naučni rad, i poentira da je za tekst "Hrvatska u NOR-u", štampan u enciklopediji, baš on, Tito, svojom rukom napisao da nema nikakvih primedbi.
Ankica Tuđman u pismu je iznela i da je njen muž upravo za knjigu "Rat protiv rata" primio Nagradu Sekretarijata za narodnu odbranu. Potom je utvrdila da njen muž 1971. nikada i nigde nije održao nijedno političko predavanje niti je pisao političke tekstove. On je, kako tvrdi u pismu, samo držao predavanja kao istoričar, i to povodom 30. godišnjice revolucije i stogodišnjice rođenja Stjepana Radića.
"A sada, sa svom svojom prošlošću revolucionara, nosioca Partizanske spomenice, istoričara, generala JNA, sedi bespomoćno u zatvoru", zavapila je Ankica Tuđman u pismu Titu.
NE PROPUSTITE
"Eto, druže Tito", nastavila je, "to je ukratko istorija jedne partizanske revolucionarne porodice koja je nesebično žrtvovala sve svoje snage u ratu i posle njega za dobrobit svoje domovine, a čiji suprug i otac se danas optužuje kao kontrarevolucionaa, a mene poziva sekretar partijske organizacije Radio-televizije Zagreb gde radim već osam godina i kaže da se drugovi čude kako to da ja još radim, a na moje pitanje ko je postavio to pitanje odgovara SUBNOR Zagreba, i da bi 'briga' za moju porodicu bila potpuna, te hajke nije pošteđen ni moj najstariji sin Miroslav (član SKJ od 18. godine) koji je otpušten s posla iz časopisa 'Pitanja' gde je bio glavni i odgovorni urednik".
Ankica Tuđman je na kraju napisala Titu kako veruje da će u njemu naći "zaštitu i pomoć" i moli ga da se ubrza istražni postupak koji će otkloniti od njenog muža "tešku i lažnu optužbu s kojom on nema nikakve veze". Na kraju pisma zaželela je Titu "svako dobro i dug život".
Drugo pismo otkriva da je prvo pismo pročitano. Najviše političke strukture komunističke Hrvatske bile su, dakle, upućene u Ankičina pisma Titu.
Ankica Tuđman se u drugom pismu Titu požalila da se "situacija nije promenila".
"Ovo Vas molim tim više što mu se pored sve učinjene nepravde pogoršalo ionako loše zdravstveno stanje koje vuče još iz rata - od lumbaga, diskopatije prošle je jeseni nepokretno ležao - a sada mu se ponovno pogoršava to stanje a isto tako reumatični i želučani bolovi od kojih pati godinama", napisala je Ankica Tuđman Titu.
I nakon podizanja optužnice, Ankica Tuđman je ponovno stupila u akciju. Odlučila j da piše najmoćnijim i najuticajnijim članovima partije u Hrvatskoj.
Nakon podizanja optužnice, stariji sin Miroslav Tuđman je optužnicu dostavio Krleži u Leksikografski zavod.
A kad je Krleža pročitao optužnicu, navodno je rekao: "To je dim".
Potom, kako je i obećao Ankici, otišao je kod Tita da bi intervenisao za prijatelja Franju Tuđmana. Nakon razgovora s Krležom, Tito je navodno poručio: "Tuđmanu ne pakovati".
Kurir.rs/Express.hr
Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
