“POTPUNO IH ZBUNIM" Helena je crnkinja neobičnog porekla, a kada se prošeta Slovenijom ima sjajan recept za negativne komentare

- Moj tata je rođen na Trinidadu i Tobagu, a majka u Sloveniji u tadašnjoj Jugoslaviji. Ja sam rođena u Londonu. Moja porodica je poput dva različita sveta – priča Helena.

Blic preporučuje

“NE DOLAZITE U NEMAČKU” Ivan je spakovao celu porodicu i otišao, a sada poručuje: Ovde NE TEČE MED I MLEKO niti se pare beru sa drveća

TRI POUČNE PRIČE Da li mladi Srbi zaista žive bolje u inostranstvu?

Istočna Evropa je daleko od Kariba, pa dok je za nju mešavina tih svetova delovala normalno, kako je odrastala shvatila je zašto je neobično da crna devojka govori slovenačkim jezikom.

Kako navodi “Metro”, niz istočnoevropskih zemalja ima negativnu reputaciju zbog odnosa prema ljudima drugih rasa, posebno crncima. Helana kaže da je to nešto što je osećala povremeno, ali da to za nju ne predstavlja Sloveniju kao celinu.

- Moj deda sa majčine strane nije voleo mog oca kad je on počeo da se zabavlja sa mojom majkom… Mislim da je u tadašnje vreme bilo retko videti da se crnci mešaju sa Slovencima, pa je zato bio uznemiren – objašnjava ona.

Helenino iskustvo sa majčinom domovinom uglavnom je pozitivno. Ona kaže da sve čudne reakcije ili odbojnost koju oseća dolazi od manjka izloženosti a ne zlobe.

- Nikad nisam imala stvarno rasističko iskustvo u Sloveniji a provodila sam tamo više meseci svake godine tokom odrastanja. Za mene su to više bili ljudi koji zure ili gledaju sa nevericom jer nikada nisu videli belu porodicu sa crnom decom kovrdžave kose koja govore njihov jezik. Svi su bili opsednuti mojom i kosom moje sestre, bili su fascinirani – priča Helena.

Ona se seća da se kao mala igrala sa devojčicom njenih godina koja ju je zvala “črnka” (crnka).

- Tada nisam razmišljala o tome ali sad kad mislim o tome, ta devojčica je imala 6-7 godina i nikada nije videla nikoga sa tamnijom kožom, a kamoli nekog ko izgleda kao moj tata – ističe Helena.

Ona je prošle godine posetila Sloveniju sa prijateljicom i dvoje rođaka iz Amerike (takođe crne devojke iz mešanog braka).

- Tako se Slovenijom šetalo pet crnih žena – kaže Helena, dodajući da to može biti iritantno za one koji nisu navikli na to kao ona, jer neki ljudi zure i komentarišu.

- Srećom, ja razumem i uglavnom sam zapanjena jer oni nikada nisu videli tako nešto u svojoj zemlji. Obično kažu da imamo lepu boju ili tako nešto, ili su to muškarci koji su pomalo čudni ili perverzni. Kunem se da ostatak zemlje nije takav – navodi Helena.

Ona i njena porodica imaju dobro uvežban odgovor na sve koji bulje u njih samo trenutak duže – teraju ih da se osete glupavo. U tome joj pomaže to što tečno govori slovenački, što niko ne očekuje.

- Pre sam bila stidljiva i nerviralo me je to, ali kako sam porasla otkrila sam da mi uopšte ne smeta. Volim kad se ljudi osete glupo što su zurili i nepotrebno komentarisali – ističe Helena, dodajući da je njen otac nekad išao na to da se ponaša blesavo ili da pravi buku kako bi privukao još više pažnje, što bi posramilo one koji ih posmatraju.

Kad nekog upozna ljudi je obično pitaju odakle je, a potom mora da im objašnjava kako su se upoznali njeni roditelji, pa je navikla da sve to objašnjava.

- Mislim da se ljudi i dalje pomalo iznenađuju, definitivno ne očekuju da ja govorim njihov jezik, pa obožavam kad neko nešto iskomenariše a ja mogu da odgovorim na njegovom jeziku – to ih odbije skroz – kaže Helena.

Njoj se veoma dopada spoj dve kulture iz kojih je potekla, a zbog toga može i da ukaže na razlike između ta dva dela sveta. Takođe voli što može iskusiti ono što voli sa obe strane.

- Zato što su Slovenija i Karibi veoma udaljeni, jedni ne znaju ništa o onom drugom. Bila je prava retkost devedesetih pronaći nekog u Sloveniji ko je putovao na Karibe, a kamoli Trinidad. Moja baka je dolazila sa nama ovde i imala je sjajan stav po tom pitanju, obožavala je mešavinu kultura i učenje o njima – priča Helena.

Ona smatra da su Slovenci i Evropljani generalno veoma ozbiljni, možda čak i pomalo zatvorenog uma, dok je Trinidad “potpuno druga vibracija”.

- Ljudi su tamo slobodniji i otvorenijeg uma – ističe Helena.

- Volim ono što donose obe kulture, što mogu da slušam soka muziku i jedem slovenačku hranu. Volim i to što izgledam jedinstveno i što niko ne može da pogodi moje poreklo. 

Helena ne razume zašto toliko mnogo ljudi insistira da ona treba da izabere jednu stranu, kad je ona srećna što postoji između dva sveta istovremeno.

- Išla sam u dominantno belačku školu i ljudi su smatrali da me je to načinilo više belom, na primer po načinu na koji se ponašam ili govorim. Ali ja smatram da i dalje imam vezu sa mojom pozadinom. Zbog toga što izgledam evropski a imam ovu ludu kovrdžavu kosu i tamnu kožu ljudi su uvek želeli da budem jedna ili druga – navodi ona.

Helena ističe da osim nekoliko negativnih komentara nikada nije iskusila rasizam.

- Mislim da je i dalje teško i ljudi i danas mogu da komentarišu, čak i u inostranstvu ili na radnom mestu i to nije nužno rasistički, ali samo kad pomislim na to zapitam se: “Stvarno?!”. Biti crn ili mešanac nije neka velika stvar, kovrdžava kosa je normalna stvar, treba do više pustiti. Mislim da će društvo uvek biti zaintrigirano ili zainteresovano za mešane ljude generalno. Izgled, kosa, način govora, ponašanja, oni svi očekuju da budete isti ili svi sklopljeni na određeni način, a u stvarnosti su svi ljudi mešanih rasa veoma drugačiji – kaže Helena.

Ona je ocenila da društvo generalno reaguje pozitivno na mešane ljude, iako i dalje postoje oni koji će govoriti uvredljive komentare.

– Zbog toga samo mislim da nisu dovoljno obrazovani – zaključila je ona.