Mladi košarkaši Srbije: Od NBA prospekata do B divizije

Momci koji su donedavno predstavljali NBA prospekte, figurirali za kandidate na poslednjem draftu (povukli prijave u poslednjem trenutku) pošteno su se izblamirali na kontinentalnom šampionatu, kojeg su njihovi prethodnici u državnom dresu istog uzrasta osvajali u tri navrata i jednom uzeli bronzu.

Nikola Mišković, Andrija Marjanović, Marko Pecarski, Vuk Vulikić, Mihailo Jovičić, Aleksa Uskoković… možda i jesu budućnost srpske košarke, pojedinci će verovatno u nekom trenutku biti i draftovani u NBA, međutim ostaće upamćeni po ispadanju u B diviziju Evropskog prvenstva, što je najlošiji rezultat u istoriji mlade reprezentacije Srbije. Rezultatska blamaža U20, predstavlja izvesnu „nadogradnju“ sedmog mesta koje su, takođe ovog leta, zauzeli juniori U19 na Svetskom prvenstvu na Kritu.

Pomenute generacije igrača posebno su važne za svaku državu jer njih mahom čine košarkaši u prelomnim godinama kada je njihova seniorska perspektiva u pitanju. Većina ih je završila sa juniorskim stažom ili je u završnoj godini; sublimat su svega dobrog i lošeg urađenog od najranijih početaka košarkaškog razvoja, pa do uzrasta od 19-20 godina kada se negde i podrazumeva da je „košarkaška azbuka“ savladana na najbolji mogući način i da se osnovne lekcije neće ponavljati u seniorskom stažu.

Nažalost gro igrača, počevši od Petruševa, Pecarskog, Paunovića i Trifunovića u U 19, pa sve do Miškovića, Uskokovića, Simovića, Marjanovića u U 20 na skroman način započelo je svoje seniorske karijere. Gotovo nijedan nije imao ozbiljniju ulogu i minutažu (osim Uskokovića u FMP) u prethodnoj sezoni, koja je mnogima bila prva u seniorskoj konkurenciji.

Jovičić, Islamović, Marjanović, kao igrači Mege, nastupali su na dvojnu registraciju za OKK Beograd direktno se uverivši koliki je jaz između dominacije u juniorima i fizičko-tehničke prosečnosti u seniorima.

– Za ovakvu tragediju krivi su Savez, treneri koji su ih vodili, ali i sami igrači. Ovo ne bi smelo da prođe tek tako, bez obzira na to šta će recimo uraditi kadeti. Sve ispod četvrtog mesta, nekada je jedino medalja bila merilo uspeha, na nekom velikom takmičenju, neuspeh je za Srbiju. Mihailo Jovičić, Altin Islamović, pa i Andrija Marjanović prošle sezone igrali su za OKK Beograd. Nikola Mišković i Marko Pecarski su zaista dobri igrači, talentovani i zbog toga mi je još nejasnije kako su mogli da ispadnu u B diviziju – poprilično je razočaran Vlade Đurović, proslavljeni srpski stručnjak, koji je 2017. preuzeo ulogu predsednika OKK Beograda.

Opšti je utisak, posle neuspeha U20 i U19 da igrači individualno najviše zaostaju za svojim vršnjacima iz recimo Španije, Francuske, Litvanije, Izraela, dok su Amerikanci, u kakvom god sastavu da dođu, predaleko odmakli. Obe selekcije su na šampionatima očajno šutirale za tri poena.

U19 je na Kritu Mundobasket završilo sa procentima za tri ispod 30 odsto, a U 20 tek nešto iznad. Koncepcijski; sve je počinjalo i završavalo se na fizičkoj dominaciji Pecarskog, Petruševa, Miškovića pod košem, što je neretko delovalo negledljivo, sporo i jednodimenzionalno.

Rivali su često stajali u zonu ili na dva-tri metra od bekova, svesni njihove nepreciznosti. Poziciono, protok lopte je bio spor, akcije nedovoljno uigrane i dovedene do automatizma, dok lakih poena gotovo da nije bilo.

– Nemamo igru, a ona proishodi iz individualnih kvaliteta igrača. Iskreno, veoma sam zabrinut, ali ne i iznenađen. Pretpostavljao sam da će loši rezultati mlađih reprezentativnih selekcija doći, prevashodno zbog načina rada, razmišljanja i selekcije igrača. Radi se na brzinu; selekcija se pravi u ranoj fazi razvoja igrača. Talenat se odmah diže na neki poseban nivo bez adekvatnih treninga. Jednostavno, preskaču se periodi u kojima igrači moraju da rade na sebi – od pionira pa sve do juniora. To je ciklus od neke četiri godine i umesto da se u tom periodu treninzi baziraju na fundamentalnim stvarima individualne tehnike, mladi igrači budu forsirani neverovatnim brojem utakmica, kako bi „nabildovali“ iskustvo i doneli trenutni rezultat – analitičan je Zoran Sretenović, nekada vrhunski plej, prepoznatljiv po lucidnim asistencijama, pogotovo u periodu kada je sa Jugoplastikom tri puta osvajao Kup šampiona.

– Naše reprezentativne selekcije uglavnom igraju staromodno, sporo, opterećeni rezultatom. Koncepcijski, igrače stavljamo u nekakve kalupe; teramo ih da igraju šematski i striktno ispunjavaju ono što treneri od njih traže na terenu. Tako im „ubijamo“ maštu, kreativnost, slobodu odlučivanja u datom trenutku – pravo na grešku. Jugoslovenska škola košarke bila je prepoznatljiva upravo po toj kreaciji; strani skauti nikako nisu mogli da nas iskautiraju zbog naše nepredvidivosti na parketu. Danas toga nema – poentirao je Sretenović.

Poražavajuće

– Meni je poražavajuće da je U19 reprezentacija na Svetskom prvenstvu igru svela na jednog igrača. Mi to nikada nismo radili, a na Kritu smo gledali kako besomučno spuštamo loptu na Pecarskog i Petruševa. „Ugušili“ smo Paunovića i Trifunovića na bekovima; momke koji imaju solidan šut i individualnu tehniku. Znate; ako vam trener uporno traži da igrate na način da spuštate loptu na pomenutu dvojicu, onda i ne treba da se čudite što su procenti šuta sa distance tako loši. Jednostavno, bekovi su izgubili samopouzdanje. Čim njemu nije primarna opcija da razigra, probije, šutne, bek postaje poljuljan, nesiguran, možda čak i demotivisan. Litvanci su protiv nas u četvrtfinalu igrali onu staromodnu zonu 2-3, takozvanu „Bugarku“ gde visoki igrači ni ne izlaze iz reketa, svesni da košarkaši Srbije spolja ništa neće pogoditi – u centar problema i koncepcijske isključivosti selektora Bućana, pogodio je gospodin Sretenović.