Političari često lupetaju kada govore o umetnosti. Nažalost, isto je i kada političke lekcije preko razglasa dele glumci. Kada dođe do takve zamene uloga i kada kvaziumetnički radikalizam postane jedini način javnog delovanja - od toga stradaju i kultura i politika.
"Čovek sa megafonom u svađi sa zatvorenim vratima" bio je relativno sofisticirani umetnički performans Saše Jankovića u poređenju sa današnjim vokalno-rušilačkim eksperimentima Branislava Lečića, Sergeja Trifunovića ili Marka Bastaća. Njihovo ulično podvriskivanje i nelečena gedorofobija (strah od sitnog alata i građevinskih radova uopšte) očigledni su pokazatelji kako umetničke tako i političke nemoći.
Ali znate kako narod kaže: neko voli popa, neko popadiju, a neko popovsku kćer. Ako opoziciji i toj nazovigrađanskoj Srbiji ne smeta da ih predvodi jedan agresivni histerik, homofob i ženomrzac poput Boška Obradovića, zašto bi to meni smetalo?
Većina današnjih lidera partija opozicije imala je priliku da se s pozicije vlasti bavi izazovima ekonomije, kulture, ljudskih prava i medijskog pluralizma.
Današnja, naknadna pamet bivšeg ministra inostranih poslova Vuka Jeremića i predsednika Borisa Tadića o načinu na koji treba voditi međunarodne pregovore o Kosovu i Metohiji podjednako je nesuvisla, nedosledna i patetična koliko i iznenadno i ničim izazvano levičarenje bivšeg gradonačelnika Dragana Đilasa i ne-sećam-se-šta-je-beše-bio Borka Stefanovića.
Sve te i slične političke gromade postmiloševićevske tranzicije su svoju šansu da transformišu Srbiju, razapetu između kosovskog mita i realnog lavirinta međunarodnih geopolitičkih agendi 21. veka, odavno propustili. Da su bar uspeli da otvore jedan od muzeja koji su pozatvarali!
Vučić je uradio nešto što oni nisu niti umeli niti smeli da urade: pokrenuo je i pitanje Kosova i Metohije. Iako se mnogi tome opiru ili toga još nisu postali svesni - svedoci smo najšire moguće debate ikada viđene u Srbiji o najbolnijoj tački srpske istorije i, prvi put, jednog politički odmerenog, racionalnog i strpljivog pristupa pronalaženju održivog rešenja.
Većina njih koji su se onomad, makar deklarativno, zalagali upravo za ovakav pristup, sada se ponašaju se kao Amfilohijev tetak ili glume kurire za tetkin lek.
I za kraj: konceptualno-umetnički igrokaz "Šator Slobodne zone ispred Predsedništva" sigurno bi okupio više ljudi da ga organizatori performansa iznajmljuju za čitanje haiku poezije na moldavskom. To govori da je, uz sve svoje probleme, Srbija postala bolja i uspešnija nego što je bila.
NE PROPUSTITE
