Prokleti akuzativ

Zato je u tom danu bilo svega po malo za svakoga, a groznicu iščekivanja pojačalo je, ničim izazvano, odlaganje početka plenarnog zasedanja posebne sednice Skupštine Srbije sa jutra na poslepodne. To ne govori samo o stavu predsednika prema poslanicima, neka čekaju, ko ih šiša, već i o njegovom odnosu prema diplomatskom koru.

Da je pukla, ne daj bože, neka brana, da je došlo do nekog nepredviđenog događaja koji je zahtevao njegovo direktno angažovanje, odlaganje bi imalo smisla, ovako, sve se svelo na njegov lični hir! Stoga, nimalo nije slučajno što je iste karakteristike, nepoštovanje skupštine, neprimerenim dobacivanjima iz poslaničke klupe, bez ijedne opomene Maje Gojković, demonstrirao Vučićev mentor Vojislav Šešelj. Prisustvo Srpske, tačnije SNS liste sa Kosova, koju je na galeriji, tik uz ekselencije, krasio i kontroverzni Radoičić, prst u oko je i onima kojima balvan u istom ne smeta. Slatka laž šefa poslaničke grupe naprednjaka, Aleksandra Martinovića, o dočeku predsednika pred Skupštinom, koji je, kako je rekao, bio gori nego da je otišao u hrvatski sabor ili prištinski parlament, imala je za cilj da ubije tri neprijateljske muve jednim izlaganjem.

Hrvatsku, Prištinu, opoziciju, sa Obradovićem „pod dirigentskom palicom Đilasa“, a jedinu stvarnu bejzbol palicu kojom je zamahivao, udario i povredio poslanika, Jugoslava Kiprijanovića, Šešeljev vozač koji se autom zaleteo u mirne demonstrante nije ni pomenuo. Prećutali su to i Vučićevi mediji a svoje volkanje velikog vođe na neverovatan i do sada nikada praktikovan način prikazala je državna televizija (RTS) ukidanjem Drugog dnevnika u regularno vreme i izmeštanjem u 22 časa. To otkriva Vučićev karakter vlasti ali i slatke mu karakterne i profesionalne osobine rukovodstva ove medijske kuće! Kao da se tog dana nigde ništa van Vučićevog pupka nije dešavalo ni u svetu ni u zemlji!!!

Ono što se događalo nešto ranije u Brusu, gde su, pred sudom, „smerne“ žene ovaj put zamenili robusni muškarci sa indirektnom porukom svi smo mi Jutka, uz dva stravična i surova ubistva „junačina“ koje presuđuju ženama, jedno trostruko, maljem ubio ženu i njene roditelje a jedno paljenjem žene, upozoravaju da je nešto debelo trulo u Šešeljevoj državi koju zvanično vodi Vučić!

Šta je javnost saznala tog prvog dana velikih očekivanja? Uz kratak kurs istorije od Dalmata i Ilira, preko Kosovskog boja, petsto godina pod Turcima, balkanskih i svetskih ratova, NATO agresije, Međunarodnog krivičnog suda… predsednik je veoma uverljivo podastro podatke o Srbima kao naciji u nestajanju i Albancima kao naciji u nastajanju to jest usponu. Verodostojno je uspostavio korelaciju između gubitničkih politika propuštenih prilika i demografskih podataka i kako su Srbi od većine postali manjina na Kosovu! Danas ih prema internom i nezvaničnom, ne zna se kako organizovanom, tajnom popisu, ima manje od deset odsto.. Oko 90 hiljada, 40 severno a 50 hiljada južno od Ibra.

Gorka istina za neke „patriJote“ koje taj broj i ne zanima već ih samo interesuje slatka laž o teritoriji! Vučić, doduše, smatra da i Albanci lažu i da ih nema više od milion sto, maksimum dvesta hiljada! Ali da će ujedinjeni sa Albanijom biti remetilački faktor stabilnosti nijednog trenutka nije sakrivao.

Uz čvrsto obećanje da će sačuvati srpska ognjišta i neće dozvoliti još jedan pogrom, uz nabrajanje podataka iz izveštaja Kancelarije za KiM, šta je sve učinila aktuelna vlast za njih, preko 600 miliona evra godišnje građani Srbije izdvajaju za to, sugerisao je da će takvu politiku podrške voditi i ubuduće. Ekskluzivna vest koju je podelio sa građanima u direktnom prenosu da su najjače sile sveta osudile upad i hapšenja kosovske policije na Severu jer je prekoračila data ovlašćenja izazvala je aplauz i Vučićev iskren usklik i veru „Srbija će pobediti“!

I tu, nažalost, dolazimo do ključnog pitanja trpilačkog akuzativa: Koga ili šta? Sebe, neznanje, opsesiju mitomanijom, strah od nepoznatog, „loše“ neposlušne građane Srbije, velike svetske sile i šta je plan? Teritorija, ljudi ili oboje? I mada se implicite iz njegovog izlaganja moglo zaključiti da nema nikakve vajde od pobeda ako se Srbi prepolove i svedu na pet odsto na Kosovu, mada je svečano i često ponavljao da će čuvati mir i bezbednost i da neće ponavljati gubitničke greške prethodnih vlasti među kojima je bio i on, i mada je ohrabrivao politiku razvoja i ekonomske saradnje u regionu, pa tako i sa Kosovom, njegova dramatično uverljiva, iskrena, rola: „Oni traže: priznajte Kosovo, nećemo, priznajte, nećemo, priznajte, nećemo i tako u krug“, govori da se ni njegova politika nije suštinski odmakla od one koju kritikuje.