U neuronskom podzemlju velegrada

Improvizacija je čudna disciplina. NJena gimnastika zapanjuje, neki neočekivani duh zaposeda najednom telo muzičara i ono se prepušta varničenju, stenje novim trzajima, dok prsti zapisuju po dirkama ili čemu već god kakvo briljantno otkrovenje svojom nevidljivom stenografijom.

Improvizacija može da se pretvori i u puku akrobatiku, lošu glumu otkačenosti. Nema ničeg goreg za umetnika od toga da se nasuče na olupine obećanog plovila iz mašte. Tada se misao ne umnožava, sećanja se ne šire munjevito i u svim pravcima ka onom vremenu u kojem se događaj iz uspomena još uvek nije zbio, iako bismo ga mi istog časa osetili i prepoznali, e da je samo dobar vetar inspiracije podbo jedra.

Ah, improvizacija ima lice i naličje dabome, a treba dosegnuti istančanu vezu sa svojim instrumentom da bi mogao da mu pokloniš poverenje i pustiš ga da po tebi surfuje dok te ne obuzme do srži. Tada i ti krećeš uz svoj veliki talas uvis i nemaš pojma šta se sa tobom zbiva dokle god nadahnuće ne prelista sve kataloge tvojih najskrovitijih zamisli i iscedi i poslednji onaj, nikad još ranije odsviran ton. U tom času ti si već sleteo na zemlju.

Pijanista Ahim Kaufman i bubnjar Kristijan Lilinger iz nemačkog trija „Granen“ zaokružili su ovogodišnje Ring Ring putešestvije obroncima onih zvukova koji se još uvek računaju u nepripitomljenu zaostavštinu muzičke prirode. Neprilagođeni na prerađevine bilo koje vrste, umetnici i posetioci festivala na Ring Ringu su zaštićeni od ma kakvog alergena. Divlji ili delikatni, plahoviti ili zagledani u sebe, oni svi zajedno neprekidno razmatraju tajne mape jedne izmičuće vizije.

Ovo zakopano blago svake godine iznova objavljuje potragu za svojim postojanjem. U slučaju dvojice pomenutih umetnika, pojam improvizovane muzike podigao se u završnici u punom sjaju i mogao je biti uklesan u kamenu.

Kaufman i Lilinger uspeli su da ponude muzički doživljaj pun emocija i neobuzdanih sklonosti ka istraživanju, što uostalom i očekujete od umetnika neupitnog formata. I zaista, njihova klasa ogleda se već u samoj ozbiljnosti kojom pristupaju svojim instrumentima kad sednu za njih u toploj, kamernoj atmosferi Studija 6, okruženi publikom na bliskom rastojanju.

Dok jedan pokušava da zavede klavir proizvodeći rečenice prefinjenih melodija koje traju par sekundi, pa nestanu – kao kiša na prozoru te iste večeri – drugi po svom kompletu bubnjeva traga za ritmovima što dobuju sasvim ravnopravno, marširajući ravno do i iz srca. I stvarno, ono što su nam ponudili muzička je reka koja nosi osećanja sa sobom, prepliće se u suživotu dve zasebne instrumentalne i misaone egzistencije, i otkriva zamišljene afektivne pejzaže. Ova je improvizacija od specijalno lirske prirode, vrhunsko uživanje čak i za iskusne posetioce ovakvih svetkovina.

Ahim Kaufman i Kristijan Lilinger svojim delikatnim interpretacijama rečito svedoče i o slojevima muzičke istorije onog tla sa kojeg su potekli. Ima ovde spiritualne ozbiljnosti Baha, nepokornosti jednog Betovena, sasvim modernih džez opita sa zvukom, ali sve to uronjeno duboko u iskrenu i poštenu introspekciju.

Opisivati zadivljujuće Lilingerove udaračke bravure i strpljivo Kaufmanovo prevođenje kompleksnih vizija u besprekoran klavirski zvuk – čini se neumesnim na ovakvom mestu. Bili smo u neuronskom podzemlju velegrada gde sve pulsira mogućim iznenađenjem, gde takođe ima melanholije i radosnih čuda, nervoze saobraćajnica, ali i čežnjivih otkrića snažnih emocija. I iskusili nešto kao plemenitu utehu.