Izvor: Objava, 16.Maj.2019, 14:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

БАЛКАН - ВЕКОВНО БУРЕ БАРУТА

Балкан - област на југоистоку Европе, између Јадранског, Јонског, Егејског и Црног мора - некада је чинио највећи део европских поседа Турског царства. Име "Балкан" потиче од турске речи за планину. На историју Балкана утицали су како суров планински терен, тако и оштре поделе међу његовим народима. Често је био мета напада, између осталих, Келта, Римљана, Трачана, Хуна, Авара, Словена, Гота, Мађара, Бугара, Турака, Италијана и Немаца. Етничка и верска мржња међу његовим становништвом често је узроковала ратове.

Ова област вековима се налазила на размеђи супарничких религија и царстава, преко ње је ишла граница између римокатоличанства и православља, као и између хришћанства и ислама. Постојали су периоди привидне стабилности за време римске, византијске и отоманске владавине, као и за време комунистичких диктатура после Другог светског рата, али су интереси великих сила често изазивали сукобе.

Област Балкана била је део Римског царства до 395. После тога територије данашње Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине припале су Западном римском царству, док је остатак припао Источном римском царству (Византији). Године 1054. хришћанство се поделило на православну и католичку веру. Становништво у делу Балкана који је био под Византијом примило је православље, док су Хрвати и Словенци примили католицизам.

Отоманско царство је своје освајачке походе у Европи почело у 14. веку. Срби су поражени у бици на Косову пољу 1389, а последње бугарско упориште пало је 1396. Турци су 1453. заузели Константинопољ, а кроз седам година и целу Грчку. До 1477. Влашка и Молдавија пружале су жесток отпор на челу с владарима попут Влада Тепеша, влашког кнеза који је заробљене Турке набијао на колац одакле је потекла легенда о грофу Дракули.

Албанија је покорена 1479. године. Турци су поразили Угарску 1526. у бици код Мохача, проширивши своје царство северно и западно од Дунава. Године 1527. Хрватска је од Хабсбурговаца затражила заштиту и остала под њиховом влашћу до 1918. Турци су до средине 16. века успоставили своју власт на већем делу Балкана. Изузеци су били делови Хрватске и део обале Јадранског и Јонског мора, где је турску флоту 1571. у поморској бици код Лепанта уништила удружена хришћанска флота (шпанска, венецијанска, ђеновљанска, папска и малтешка флота).

Турци су постојећем раздору између католика и православаца додали нову компоненту - ислам. Неки хришћани примили су веру својих освајача, пре свега у Албанији, Босни и Херцеговини. Подручје Балкана је било економски заостало и непросвећено, а сељаци су били у кметском положају.

Турском опсадом Беча 1683. почео је Велики или Бечки рат, који је завршен миром у Карловцима 1699. године. У међувремену, 1690, после пораза аустријске војске, дошло је до Велике сеобе Срба са Косова на аустријску територију под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем.

Србија је устала против Турака 1804. и стекла самосталност 1830, иако је турска војска потпуно напустила земљу тек 1867. године. Грци су рат за независност против Турака отпочели 1821. Уједињене британске, француске и руске флоте уништиле су турско-египатску флоту у бици код Наварина 1827, што је у знатној мери помогло да Грчка добије слободу две године касније.

Бугарска побуна против турске власти 1876. брутално је угушена. Србија, Црна Гора и Русија објавиле су Турској рат, који ће Србији, Црној Гори и Румунији 1878. донети независност. Македонија је остала под отоманском влашћу, али су у Првом балканском рату 1912. и 1913. балканске савезнице Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска ослободиле Македонију и Албанију. Турској је у Европи остала само мала територија. Године 1913. балкански савезници завадили су се међу собом око поделе Македоније. Бугарска је напала на Србију и Грчку и доживела пораз.

У Првом балканском рату ослобођени су Косово и Метохија, области које су чиниле средишње делове српске средњовековне државе. Први светски рат изазвали су империјалистички циљеви централних сила, оличени у тежњи за продором на Исток. Надвојводу Франца Фердинанда, аустроугарског престолонаследника, убио је у атентату изведеном у Сарајеву, јуна 1914, Србин из Босне Гаврило Принцип. Аустро-Угарској је тај атентат послужио као повод за напад на Србију. За неколико дана сукоб се претворио у светски рат између сила Антанте (Русије, Велике Британије и Француске) и Централних сила (Аустро-Угарске и Немачке).

После Првог светског рата Војводина, Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина су се ујединиле са Србијом, Црном Гором и Македонијом и образовале нову државу, са српском династијом Карађорђевић на челу. Године 1929. њено првобитно име, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, промењено је у Југославија. Заједничку државу од првог дана њеног оснивања потресали су дубоки међунационални сукоби, посебно они између Срба и Хрвата. Тежећи стварању потпуно независне хрватске државе, хрватски екстремни националисти, окупљени у усташком покрету на чијем је челу стајао Анте Павелић, извршили су атентат на краља Александра Карађорђевића, у Марсељу, 9. октобра 1934.

Адолф Хитлер је напао Југославију 1941. и успоставио марионетску творевину Независну државу Хрватску на челу са усташама. Против немачке окупације појавила су се два покрета отпора, четници, који су били за краља, и партизани, које су предводили комунисти, с Титом на челу. Након краткотрајне сарадње, између партизана и четника избио је грађански рат. Десетина укупног броја становника Југославије изгубила је живот у Другом светском рату.

Грчку су Немци прегазили 1941. године. Бугарска и Румунија биле су на страни Немаца, да би 1944. промениле страну. Румунију и Бугарску ослободила је Црвена армија, која је пружила значајну подршку и југословенским партизанима у ослобођењу источних делова земље. Албанију су ослободили албански партизани.

Док је грчка монархија тријумфовала у трогодишњем грађанском рату против комуниста, у осталим балканским државама после завршетка Другог светског рата успостављене су комунистичке диктатуре. Уместо монархија, у Албанији, Бугарској, Румунији и Југославији уведене су републике. У овим једнопартијским државама политички дисиденти су уклоњени и постигнута је извесна стабилност. Комунистички режим с Титом на челу, који је владао Југославијом од 1945. године, само је делимично сузбио етничку нетрпељивост. Иако је федеративна Југославија имала надлежност над важним политичким питањима, као што су одбрана, спољна политика и економија, остале надлежности су од 1974. пренете на шест република и две аутономне покрајине.

Комунисти су изгубили монопол над влашћу после реформи Михаила Горбачова у СССР-у. У новембру 1989, дан после пада Берлинског зида, окончана је тридесетпетогодишња владавина бугарског партијског вође Тодора Живкова. После оружане побуне, у децембру 1989, погубљени су румунски диктатор Николае Чаушеску и његова супруга Елена. У децембру 1990. ослабљени комунистички режим у Албанији дозволио је вишепартијски систем.

После Титове смрти 1980. Југославију су почеле да раздиру националистичке страсти и економска криза. Године 1989. успостављен је државноправни суверенитет Србије на целој њеној територији, чему су се успротивили Албанци, који су чинили већинско становништво јужне српске покрајине Косово и Метохија. Године 1991. Хрватска и Словенија прогласиле су своју независност и у Хрватској је избио рат између Хрвата и Срба, поред осталог, због тога што су по новом Уставу Хрватске, који су прогласиле нове хрватске власти, са Фрањом Туђманом на челу, Срби лишени дотадашњег статуса конститутивног народа. Срби, којима је у рату помагала Југословенска народна армија, прогласили су Републику Српску Крајину. У децембру 1991. председник савезног Председништва Стипе Месић поднео је оставку и објавио да Југославија више не постоји. Следеће године избио је грађански рат у Босни и Херцеговини, у коме су се сукобили Срби с Муслиманима и Хрватима, мада је једно време вођен и рат мањих димензија између Муслимана и Хрвата. Овај грађански рат је имао и национални и верски карактер, а све три зараћене стране, свака на свој начин, чиниле су сурове злочине, при чему су дошла до изражаја и етничка чишћења.

Србији и Црној Гори, које су 1992. формирале Савезну Републику Југославију, уведене су санкције, а НАТО је бомбардовао Републику Српску, коју су прогласили Срби у Босни и Херцеговини. После великог крвопролића потписан је мир на преговорима у Дејтону, Охајо, у новембру 1995. Међутим, због многих отворених и нерешених питања - примера ради бројна албанска мањина у Северној Македонији, самопроглашена држава Косово у Србији или опстанак постдејтонске Босне и Херцеговине - балканске државе су и даље нестабилне а Балкан је, као што је то вековима био, "буре барута".